„Zašto je put bezbožnički srećan, zašto žive u miru svi koji čine nevjeru“?
„Sine moj, ne zanemaruj karanje Gospodnje niti kloni kada te on pokara. Jer
koga ljubi Gospod onoga i kara; i bije svakog sina kojega prima.
Ako podnosite karanje, Bog postupa sa vama kao sa sinovima. Jer koji je to sin
kojega otac ne kara?“ (Jevr. 12, 5-7)
Istorijsko stradanje srpskog naroda i izbor vere nad roptanjem
Poučeni ovim rečima apostola Pavla, poučeni životom, rečima, stradanjima,
čudima i Vaskrsenjem Gospoda našega Isusa Hrista, i pored mnogostradalne i
veoma burne istorijske drame koju ovaj svet servima našem narodu – ne smemo
a da se na zapitamo imamo li više prava da jadikujemo, oplakujemo tužnu
sudbinu i i ropćemo nad olujnim naletima iskušenja ili da, pak, u duhu
narodne epike, junačkih pesama Kosovskog, pokosovskoj i ustaničkog ciklusa,
narodnog predanja i Svetosavlja junački, stoički stojimo pred neprijateljem
lice u lice gledajući smrt, ali svedočeći Vaskrsenje?
Primer pravednog Jova
Ako pak, pravedni Jov, starozavetni svetitelj kojega kušaše đavo po
dopuštenju Božijem da se pokažu njegova vera i trpljenje, poverenje u Gospoda
i ljubav prema Tvorcu neuslovljena materijalnim blagostanjem, ne roptaše na
Gospoda već, nakon što mu je oduzeto svo zemaljski blago, porodica, zdravlje,
zablagodari i budući bez greha starajući, reče: „Gospod dade, Gospod uze, da je
blagosloveno ime Gospodnje“ (Knjiga o Jovu, 1;21), koliko tek mi, budući
mnogogrešni i otpali članovi i udovi Hristovog stada i Svetosavske Srbije
imamo manje prava da ropćemo, da klonemo ili da malaksamo u veri i nadi?
Koliko mi imamo prostora da, bez pokajanja i poverenja u Gospoda, tužno
oplakujemo naše individualno i kolektivno bitisanje?
Stradanje kao potvrda izabranosti i Hristove pripadnosti
Značajne narode, svoje ugodnike i one za koje je spreman i spremljen težak
Krst, nemimovno istorija, bezbožnici, otpadnici i svi oni zbog kojih Gospod
reče „Kad biste bili od svijeta, svijet bi svoje ljubio, a kako niste od svijeta
nego vas ja izabrah od svijeta, zato vas mrzi svijet“(Jovan 15:18-19) sapliću,
spopliću, napadaju i ruže, kao i samog Gospoda. Upravo je to i znak izabranosti
– ne da si bolji, jači, veći, uticajniji – već da si Hristov, dugotrpeljiv i
mnogomilostiv.
Sve one Jevanđeljske vrline, koje čuvaše naš narod, čojstvo,
junaštvo, poštenje – sve je to, paradoksalno, uticalo da u materijalnom
smislu da ne budemo veći, jači, silniji od onoga što jesmo, ali da opstanemo i
budemo svoji i u Božijim očima nemerljivo veći nego drugi silniji, moćniji
narodiada koji vedre i oblače u svetu „koji sam u zlu leži“. Kada se budu
svodili računi, po Strašnome sudu, ipak će biti bitna samo jedna
Jedina prava perspektiva — Hristova
Perspektiva, ona koja je ovom svetu, pa čak i nekad nama najdalja i često
zamagljena, ali jedina trajna. A to je Hristova perspektiva.
Dakle ako su nas pravedni Jov, apostol Pavle, pa i sam Gospod Hristos
poučili i naučili da ni jedno stradanje nije uzalud, da tmina noći određuje i
bljesak jutra, da bol i patnja Petka i Krsta definišu i jačinu svetlosti
Vaskrsenje, odakle nama pravo, da malodušno ili maloverno jadikujemo?
Ostaje nam ono najbitnije, prava vera, Crkva, Liturgija i sačuvana narodna
duša, ostaje nam bezmerno blago na nebu i nagrada koju Gospod sprema svojim
ugodnicima i vera i radost nedeljnog Vaskrsenja u trenucima boravka u adu
nakon stradanja ovog tmurnog i mračnog petka.
HRISTOS VOSKRESE, DOGODINE U KNINU!
