„Зашто је пут безбожнички срећан, зашто живе у миру сви који чине невјеру“?
„Сине мој, не занемаруј карање Господње нити клони када те он покара. Јер
кога љуби Господ онога и кара; и бије сваког сина којега прима.
Ако подносите карање, Бог поступа са вама као са синовима. Јер који је то син
којега отац не кара?“ (Јевр. 12, 5-7)
Историјско страдање српског народа и избор вере над роптањем
Поучени овим речима апостола Павла, поучени животом, речима, страдањима,
чудима и Васкрсењем Господа нашега Исуса Христа, и поред многострадалне и
веома бурне историјске драме коју овај свет сервима нашем народу – не смемо
а да се на запитамо имамо ли више права да јадикујемо, оплакујемо тужну
судбину и и ропћемо над олујним налетима искушења или да, пак, у духу
народне епике, јуначких песама Косовског, покосовској и устаничког циклуса,
народног предања и Светосавља јуначки, стоички стојимо пред непријатељем
лице у лице гледајући смрт, али сведочећи Васкрсење?
Пример праведног Јова
Ако пак, праведни Јов, старозаветни светитељ којега кушаше ђаво по
допуштењу Божијем да се покажу његова вера и трпљење, поверење у Господа
и љубав према Творцу неусловљена материјалним благостањем, не ропташе на
Господа већ, након што му је одузето сво земаљски благо, породица, здравље,
заблагодари и будући без греха старајући, рече: „Господ даде, Господ узе, да је
благословено име Господње“ (Књига о Јову, 1;21), колико тек ми, будући
многогрешни и отпали чланови и удови Христовог стада и Светосавске Србије
имамо мање права да ропћемо, да клонемо или да малаксамо у вери и нади?
Колико ми имамо простора да, без покајања и поверења у Господа, тужно
оплакујемо наше индивидуално и колективно битисање?
Страдање као потврда изабраности и Христове припадности
Значајне народе, своје угоднике и оне за које је спреман и спремљен тежак
Крст, немимовно историја, безбожници, отпадници и сви они због којих Господ
рече „Кад бисте били од свијета, свијет би своје љубио, а како нисте од свијета
него вас ја изабрах од свијета, зато вас мрзи свијет“(Јован 15:18-19) саплићу,
споплићу, нападају и руже, као и самог Господа. Управо је то и знак изабраности
– не да си бољи, јачи, већи, утицајнији – већ да си Христов, дуготрпељив и
многомилостив.
Све оне Јеванђељске врлине, које чуваше наш народ, чојство,
јунаштво, поштење – све је то, парадоксално, утицало да у материјалном
смислу да не будемо већи, јачи, силнији од онога што јесмо, али да опстанемо и
будемо своји и у Божијим очима немерљиво већи него други силнији, моћнији
народиада који ведре и облаче у свету „који сам у злу лежи“. Када се буду
сводили рачуни, по Страшноме суду, ипак ће бити битна само једна
Једина права перспектива — Христова
Перспектива, она која је овом свету, па чак и некад нама најдаља и често
замагљена, али једина трајна. А то је Христова перспектива.
Дакле ако су нас праведни Јов, апостол Павле, па и сам Господ Христос
поучили и научили да ни једно страдање није узалуд, да тмина ноћи одређује и
бљесак јутра, да бол и патња Петка и Крста дефинишу и јачину светлости
Васкрсење, одакле нама право, да малодушно или маловерно јадикујемо?
Остаје нам оно најбитније, права вера, Црква, Литургија и сачувана народна
душа, остаје нам безмерно благо на небу и награда коју Господ спрема својим
угодницима и вера и радост недељног Васкрсења у тренуцима боравка у аду
након страдања овог тмурног и мрачног петка.
ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ, ДОГОДИНЕ У КНИНУ!
