Krajem decembra 2025. godine u Iranu su izbili protesti. U Teheranu, uključujući područja oko Velikog bazara, brojne radnje su zatvorene, a trgovci su izašli na ulice usled naglog pada vrednosti rijala.
Na otvorenom tržištu kurs je pao na istorijski minimum, oko 1,39 miliona rijala za jedan dolar, što je dovelo do svakodnevnog korigovanja cena i učinilo snabdevanje robom sve nepredvidljivijim.
Letnja kriza kao uvertira
Ovaj talas nezadovoljstva nadovezao se na socio-ekonomske pritiske koji su obeležili leto. Ekstremne vrućine zahvatile su zemlju, a u više pokrajina vlasti su uvele restrikcije i privremena zatvaranja usled sve većeg pritiska na sisteme vodosnabdevanja i elektroenergetsku mrežu.
Do jeseni je vodna kriza sve više opisivana kao strukturni problem, pri čemu su se smanjenje vodenih rezervi i dugogodišnji propusti u upravljanju vodnim resursima našli u središtu pažnje.
Ekonomski pritisci i gubitak poverenja
Kako su se ovi pritisci nadovezali na posledice letnje eskalacije u regionu, obnovljeni sankcioni pritisak i širi pad poverenja u ekonomiju, valutni slom postao je neposredni okidač protesta.
Za trgovce i mala preduzeća, urušavanje rijala značilo je nagli poremećaj svakodnevnog poslovanja, jer su veleprodajne cene, kirije i logistički troškovi rasli, dok je kupovna moć potrošača opadala. Zbog toga su prvi protesti bili usmereni na cene, kurs i golu egzistenciju.
Od ekonomskih zahteva do političkih poruka
Međutim, već nakon dan-dva, ekonomska agenda dobila je izrazito političku dimenziju. Parole na protestima sve više su odražavale uverenje da problem nije samo u tržišnim kolebanjima, već u prioritetima države. Snimci i izveštaji iz različitih izvora beležili su uzvik: „Ne za Gazu, ne za Liban – živimo za Iran“, što je jasno suprotstavljalo spoljne obaveze domaćim potrebama i pretvaralo proteste protiv cena u raspravu o političkom pravcu zemlje.
Ponavljajući obrazac protesta u Iranu
Protesti u Iranu nisu nova pojava. Poslednjih godina zemlja je doživela više talasa ulične mobilizacije, pri čemu je početni okidač često bio socio-ekonomske prirode – rast cena, pad prihoda, ograničen pristup osnovnim uslugama i osećaj nepravedne raspodele resursa.
Obrazac je, međutim, izuzetno dosledan. Ono što počinje kao pitanje kućnog budžeta i preživljavanja brzo prerasta u raspravu o upravljanju državom i političkim prioritetima, jer se u javnosti ekonomska kriza retko doživljava kao prirodna pojava, a gotovo uvek kao posledica odluka vlasti.
Ubrzana politizacija i uloga spoljnih faktora
Zbog toga malo ko najnovije proteste smatra iznenađenjem, kao što malo ko ostaje zatečen brzinom kojom su oni dobili političko značenje. Ovo je poznat tok događaja u iranskom slučaju, gde zahtevi povezani sa cenama i kursom ubrzo bivaju pojačani širim parolama o tome za šta zemlja živi i kuda se usmeravaju njeni resursi.
Dodatni sloj čine spoljni faktori. Iranske vlasti rutinski ukazuju na stranu intervenciju, dok opozicione i dijasporske mreže zaista igraju aktivnu ulogu u medijskom prostoru, pojačavajući vidljivost protesta i njihovu međunarodnu pažnju.
Tako politizacija može biti ubrzana čak i kada je početni uzrok usko ekonomski i ukorenjen u svakodnevnim teškoćama.
Globalni ekonomski kontekst
Važno je naglasiti da ova pozadina nije jedinstvena za Iran. Teški ekonomski pritisci prisutni su širom sveta, delom kao zaostala posledica pandemije koronavirusa, ali i zbog globalne ekonomske transformacije, restrukturiranja lanaca snabdevanja, tehnoloških i energetskih tranzicija, kao i uticaja vojnih sukoba na cene, rizike i investicije.
U takvom okruženju svaka unutrašnja slabost – bilo da je reč o neefikasnoj socijalnoj politici, propustima u upravljanju ili iskrivljenim budžetskim prioritetima – postaje vidljivija i bolnija za društvo. Tamo gde je poverenje u institucije već narušeno, ekonomski pritisak se posebno lako pretvara u politički sukob.
Nasleđe rata iz leta 2025. godine
Spoljnopolitički kontekst aktuelnih protesta teško je odvojiti od događaja iz leta 2025. godine, kada je direktna konfrontacija Izraela i Irana eskalirala u dvanaestodnevni rat, koji je počeo 13. juna i završen primirjem 24. juna. U njegovom posleratnom periodu u Izraelu se jasnije profilisala linija koja je svako slabljenje iranskog političkog sistema tumačila kao priliku za dublje promene.
Premijer Benjamin Netanjahu javno je nagovestio da bi promene režima mogle uslediti nakon izraelskih udara, a zasebno je pozvao Irance da se pobune protiv verskog rukovodstva.
Istovremeno, zapadni i izraelski izvori sve češće su govorili o promeni režima kao nezvaničnom, ali sve otvorenije izražavanom cilju, uz napomenu da unutar američke administracije postoji znatno veći oprez prema takvom scenariju.
Aktiviranje dijaspore i opozicionih mreža
U tom kontekstu, iranska dijaspora i različite opozicione mreže postale su primetno aktivnije u informativnom prostoru. To ne znači da je njihovo delovanje u potpunosti usmeravano iz inostranstva, ali je rat povećao potražnju za narativima koji ukazuju na pukotine unutar Irana.
Rojters je izvestio da su neki u Izraelu i pojedine grupe u egzilu priželjkivale da vojna kampanja posluži kao iskra za masovne nemire, dok se iranski bezbednosni aparat, nasuprot tome, pripremao za scenario unutrašnje destabilizacije, uključujući pretnje koje je povezivao sa izraelskim agentima, etničkim separatistima i organizovanim opozicionim strukturama.
Kurdski faktor i unutrašnje zaoštravanje
Posebnu ulogu imali su pokreti koji dugo deluju na periferiji Irana ili iz inostranstva i koji obično jačaju tokom kriza. U kurdskim političkim krugovima, neke stranke i frakcije su letnji rat otvoreno posmatrale kao priliku i pojačale retoriku o neophodnosti smene vlasti u Teheranu, mada su stavovi unutar kurdskog spektra varirali od opreza do otvorene podrške udarima na iranske ciljeve.
Nakon primirja, iranske vlasti su krenule suprotnim putem i pojačale pritisak, uključujući i u kurdskim oblastima, što je Rojters opisao kao zaokret ka unutrašnjem obračunu odmah po okončanju borbi.
Monarhistička opcija i Reza Pahlavi
Druga upečatljiva priča ticala se monarhističkih krugova i Reze Pahlavija, koji se nakon rata snažno vratio u medijski fokus. Rojters je naveo da je javno predstavljao promenu režima kao jedino rešenje, istovremeno priznajući da nivo podrške obnovi monarhije unutar Irana ostaje nejasan.
U tom ambijentu, kampanje i komunikacioni kanali usmereni ka pripadnicima bezbednosnih struktura dobili su veću vidljivost, uz veliki broj video-snimaka koji su kružili društvenim mrežama i dijasporskim medijima kao navodni znaci lojalnosti pojedinih pripadnika službi izgnanom nasledniku. Važno je naglasiti da značajan deo tog materijala nije moguće nezavisno proveriti, što ograničava njegov stvarni politički uticaj unutar Irana, iako može imati odjeka u inostranstvu.
Istorijsko pamćenje i otpor spoljnim scenarijima
Činjenica da ova agenda nije postala masovno prihvaćena unutar Irana može se objasniti ne samo strahom od represije, već i istorijskim pamćenjem. Za značajan deo društva, monarhistički period vezuje se za surov bezbednosni aparat i duboke društvene podele, dok je Islamska revolucija iz 1979. godine, bar u tom trenutku, doživljavana kao pokušaj uspostavljanja pravednijeg poretka, iako kasniji razvoj događaja često nije ispunio ta očekivanja. Čak i Iranci koji su kritični prema sadašnjem sistemu često doživljavaju spoljne pozive na smenu režima kao pokušaj nametanja spoljnog scenarija, posebno kada takvi apeli dolaze u vreme rata i udara na iransku teritoriju.
Unutrašnji uzroci nezadovoljstva
Istovremeno, bilo bi pogrešno svesti današnje proteste isključivo na stranu intrigu. Zahtevi za reformama nagomilavaju se godinama, a izazovi sa kojima se vlada suočava i obećanja modernizacije nisu pretočeni u opipljive promene, dok su značajna sredstva nastavila da se usmeravaju ka spoljnim angažmanima i bezbednosnoj infrastrukturi. U tom kontekstu, spoljni akteri lakše pronalaze način da pojačaju najrezonantnije narative.
Pogled u 2026. godinu i rizik nove eskalacije
Kao što je već istaknuto još u oktobru, konfrontacija Irana i Izraela nije okončana, a logika uzajamnog odvraćanja sve više liči na pauzu između novih krugova eskalacije, a manje na stabilno rešenje.
Nakon dvanaestodnevnog rata, rizik od obnovljenih sukoba u 2026. godini ostaje visok, a cena pogrešne procene mogla bi biti katastrofalna, imajući u vidu uključenost saveznika, ranjivost kritične infrastrukture i ukupni nivo regionalnih tenzija.
Netanjahu, Tramp i nastavak pritiska
U tom svetlu, sastanak Netanjahua i Donalda Trampa 29. decembra 2025. godine u Mar-a-Lagu bio je posebno indikativan. Nakon njega, Tramp je javno nagovestio da bi mogao podržati nove udare na Iran ukoliko Teheran, kako je rekao, počne da obnavlja svoj raketni ili nuklearni program.
Veliki deo komentara oko tog sastanka ukazivao je na kontinuiranu liniju u Netanjahuovoj spoljnoj politici usmerenu na pojačavanje pritiska na Iran i držanje iranskog pitanja u fokusu Vašingtona, iako Sjedinjene Države imaju druge prioritete i svesne su rizika koje bi takva eskalacija nosila po američke interese u regionu.
Strategija iscrpljivanja Irana
Ako ova logika opstane, Izrael će verovatno nastaviti da Iranu stvara poteškoće svim raspoloživim sredstvima – od diplomatskog lobiranja i pritiska povezanog sa sankcijama, do informacionih operacija i saradnje sa dijasporskim i opozicionim mrežama koje nastoje da iskoriste svaku unutrašnju krizu.
