Duhovnik je naš savetnik na duhovnom putu, ali ne i neko ko donosi odluke umesto nas. On nam pomaže da bolje razumemo sebe i Božju volju, ali konačnu odgovornost za naše postupke nosimo sami. Važno je razlikovati pojam duhovnika od duhovnog oca, koji je vezan za monaški život i zahteva poseban oblik poslušnosti. Kao laici, možemo imati veliku korist od duhovne podrške, ali istovremeno treba da sačuvamo svoju slobodu i odgovornost.
Oče, da li vernik treba da se ispoveda ne bilo kome, već „svom“ svešteniku?
– Preporučljivo je pronaći duhovnika – sveštenika kod koga ćete redovno ići na ispovest, tražiti savet, koji će vas poznavati i može pomoći u duhovnim stvarima.
– Kako ga pronaći?
– Možete prisustvovati službama u različitim crkvama, pogledati izbliza, poslušati kako sveštenici propovedaju, razumeti kakva je atmosfera u parohiji, a zatim napraviti svoj izbor. Važno je da osećate potpuno poverenje u sveštenika, kako bi on izazivao vaše saosećanje i poštovanje.
– Neki ljudi traže „opuštenog“ duhovnika, nadajući se da će on udovoljiti njihovim slabostima. Ili je bolje učiniti suprotno: izabrati nekoga ko je stroži da bi se naučio smirenju?
– Teško da ima smisla određivati duhovnika po takvim kriterijumima. Isti sveštenik može prema nekima biti strožiji, a prema drugima manje strog. U početku, sveštenici obično pokušavaju da ohrabre pridošlicu, ali vremenom postaju strožiji, da ljudi duhovno rastu, ne opuštaju se i ne padaju u gordost. Važno je shvatiti da vaš ispovednik nije diktator ili laskavac, već iskusniji stariji brat. Morate zajednički duhovno se truditi, i morate imati potpuno međusobno razumevanje.
Kada tražiti savet?
– Da li je potrebno tražiti od svog duhovnika savet i blagoslov u svakom poduhvatu?
– Ne iz bilo kog razloga, ali u psihički teškim situacijama za vas. Ponekad ljudi mešaju duhovnika i duhovnog oca. To su različiti koncepti. Duhovni otac je pojam iz monaške prakse. Kada se postriže, čovek se zavetuje na poslušnost i posle toga neprestano ispoveda svom duhovnom ocu ne samo svoja grešna dela, već i svoje misli. Ali ako niste monah, ovo nije neophodno. Ne treba svaki dan ići kod sveštenika i ispovedati svoje misli. Nema potrebe da pokušavate da kopirate monaški život i idete kod sveštenika po blagoslov iz bilo kog razloga. Dovoljno je da imate duhovnika i kontaktirate ga po potrebi.
– Odnosno, ne govorimo o potpunom odsecanju svoje volje? I postoje pitanja koja ne bi trebalo da upućujemo svom duhovniku?
-Moramo trezveno shvatiti da sveštenik nije proricatelj, nije vidovnjak. On ne može znati sve unapred i odrediti vaš budući život za vas. Koliko god sveštenik bio milostiv, on može samo da savetuje, a odluka je na vama. Neki ljudi, pod maskom posebne poniznosti, pokušavaju da svu odgovornost za svoje postupke prebace na svog ispovednika. Ovo je greška. Pitaju, na primer, na koji fakultet da idu, u kojoj firmi da rade, da li da dižu kredit u banci, koji auto da kupe, gde da odu na odmor, šta da pokloniš svekrvi za rođendan. Ipak je bolje da sami rešavate takva pitanja. Sveštenik, naravno, može dati svakodnevne savete, ali to, po pravilu, nema veze sa duhovnom sferom.
Gde ne može biti kompromisa?
– Da li uvek morate da slušate svog duhovnika?
– Morate poslušati. Ali ako vam je sveštenik dao savet koji ne razumete i kojem se unutrašnje opirete, onda mu možete ponovo prići i podeliti sa njim svoja razmišljanja. Ako je reč o složenoj, dvosmislenoj situaciji, duhovnik ne treba da nameće svoje mišljenje niti da zahteva slepu poslušnost. Druga je stvar ako osoba namerava da počini očigledan greh, na primer, žena želi da abortira. Ovde, naravno, ne može biti kompromisa.
– Ako se pridržavam saveta sveštenika, da li to znači da ne snosim duhovnu odgovornost za svoje postupke?
– Slušate savete, ali pritom ostajete slobodna osoba. Niko, pa ni Gospod Bog, ne oduzima vam volju, a vi ste odgovorni za svoje odluke.
Nije potrebno obožavati sveštenika
– U našoj pošti nalaze se anonimna pisma žena koje priznaju svoju posebnu naklonost duhovnicima. Primeran, kulturan, emocionalno osetljiv sveštenik ponekad postaje predmet preteranosti. Ovo je u redu?
– Ne, treba se čuvati takve naklonosti. Poznato je: svaki pastir treba da vodi ljude ne sebi, nego Bogu. Često voljeni sveštenik izaziva pozitivne emocije. Trude se da mu udovolje, razmaze ga, komunikacija sa njim postaje zadovoljstvo. A ako skrati distancu, onda se kod parohijana može javiti ogovaranje, nevidljivo nadmetanje, borba za uticaj, ljubomora… Sve se to mora izbegavati. Uzvišen stav može postati iskušenje i za samog sveštenika. A oduševljena naklonost se često pretvara u svoju suprotnost: prvo se duhovnik uznosi na nebo, a zatim sledi razočarenje i osuda.
– Šta da radi žena koja je posebno vezana za sveštenika i u njemu vidi muški ideal?
-Bolje da napusti taj hram i prestane da vidi svoj „muški ideal“, inače će doći do pogubne zamene: umesto duhovnog rada, nastaće duševno-plotska strast. U takvim slučajevima morate odlučno da prekinete iskušenje.
Ne postoji monopol na duhovne savete
– Da li je moguće da se vernik obrati ne samo svom duhovniku, već i drugim iskusnim sveštenicima?
– Svakako. Nijedan pastir nema monopol na duhovne savete, on nije „vlasnik duša“, već vaš pomoćnik. Ali ponekad se javlja situacija kada je osoba već unapred donela neku pogodnu odluku i traži da bude blagoslovena. Ali njegov ispovednik je protiv toga. A onda vernik odlazi po odobrenje drugih, tražeći „pristojnije“ pastire. Ovo se teško može nazvati duhovnim rešenjem problema.
– Može li vernik da promeni svog ispovednika? Kako to učiniti?
– Zavisi od okolnosti. Dešava se da se osoba preseli u drugi grad ili drugu zemlju. Ovo je jedna opcija, i tu nema posebnih poteškoća: oni i dalje komuniciraju telefonom, internetom, ali bez ispovedanja. I dešava se da nastupi razočarenje u ispovednika, nepoverenje u njega. A onda je bolje prići svešteniku i tražiti njegov savet. Ne može da te veže za sebe, da kaže: „Neću da te pustim!“, ali može da ti preporuči neki drugi hram ili sveštenika koji će ti biti bliži po emotivnom sklopu.
protojerej Maksim Kozlov, Mihail Ustjugov
