Sveti Jovan Zlatousti kaže da je pravoslavna porodica začuđujuće srodna manastiru: i jedno i drugo postoje radi spasenja duša. Iz tog razloga svaki mladi, zaljubljeni par, treba da postavi sebi sledeće pitanje: da li će mi osoba koju volim pomoći da spasem dušu ili će me sprečiti u tome?
„Nijedna veza na svetu nije čvršća od one koja postoji između čoveka i žene“ (Starac Makarije Optinski)
Šta je ravnoteža koja mora postojati između muža i žene; šta crkva uči o poslušnosti u bračnom životu; kako muž može znati da je prekoračio ili zloupotrebio svoju ulogu? Činjenica da se ta pitanja postavljaju sa takvom upornošću pokazuje da mnogi imaju potrebu da upoznaju pravoslavni stav prema braku – stav koji je potpuno jasan, ali ni u kom slučaju nije dobro prihvaćen u današnjem društvu.
Crkva kao uzor
Savršeni uzor za muževe i žene je Crkva, gde sve mora biti i jeste učinjeno u skladu sa dobrim poretkom i sa jasno izraženim ciljem spasavanja duša – hitrog i umešnog „lovljenja“ što je moguće većeg broja ljudskih duša u moru života, njihovog ukrcavanja na Barku Spasenja – a to je Pravoslavna Crkva – da bi se onda, bezbedno jedreći, sa njima uplovilo u luku večnog raja. Da bi Brod Crkve mogao dostići svoje naznačeno odredište bez brodoloma, ona (Crkva) ima veštog Kormilara, Hrista, i Njemu potčinjene „oficire“, a to su episkopi i njihovi pomoćnici, tj. sveštenici i đakoni, i svaki je od njih odgovoran za putnike. To je jasan i nužan lanac starešinstva. Bez tog starešinstva i poslušnosti koju ono podrazumeva doći će do haosa, razuzdanosti i pobune među putnicima; niko više neće obraćati pažnju na glas Kormilara; kormilo će zgrabiti neznalice i zlobnici, a kurs broda će se promeniti; mnogi će ispasti iz Barke i biti zauvek izgubljeni.
Pravoslavni manastir predstavlja mikrokosmos Crkve, gde je lanac upravljanja, koji potiče od igumana ili igumanije, dobro shvaćen i potpuno ispoštovan, ukoliko monaštvo želi da ispuni svoj cilj. Manastir je, prema tome, savršeno ogledalo – lika – a takođe i proširenje starešinstva u Hristovoj Crkvi. To nije površna vlast, niti puki kulturni ili istorijski fenomen; ono ne postoji radi zadovoljstva ili hira onih koji upravljaju. To je ozbiljno starešinstvo, sa teškim reperkusijama za one koji ga zloupotrebljavaju. Ono ima jedan i samo jedan cilj: uspešno spasenje poslušnika. Tako sveti Jovan Zlatousti nalazi da je pravoslavna porodica začuđujuće srodna manastiru: i jedno i drugo postoje radi spasenja duša. I jedno i drugo mogu, naravno, kao sporedne, imati i druge ciljeve – manastir može štampati knjige ili živopisati ikone, muž i žena mogu imati decu, graditi karijeru i slično ali, prevashodni cilj ulaska u Carstvo Nebesko ne sme se nikada zaboraviti, niti mu se sme pridavati manji značaj. Iz tog razloga, naglasio je o. Konstantin, svaki mladi, zaljubljeni par, treba da postavi sebi sledeće pitanje: da li će mi osoba koju volim pomoći da spasem dušu ili će me sprečiti u tome?
Bog blagosilja kroz poslušnost
Kao što se Božija blagodat izlivala na Jevreje kroz hijerarhiju prvosveštenika, proroka i patrijaraha starozavetne crkve, na isti način ta blagodat dopire i do nas u novozavetnoj crkvi, kroz episkope (koji su „izvori svetih tajni“) i sveštenstvo. Sa njima su povezani muževi kao glave porodica. Muž, koji stoji pred Bogom, posreduje za svoju suprugu i decu – kao što parohijski sveštenik posreduje za svoje stado – i uistinu prima Božiji blagoslov za svoju porodicu i „svojih ruku dela“.
Štaviše, možemo reći da je muž – ponašajući se kao pravoslavni duhovni vođa u svojoj porodici, moleći se za nju i usmeravajući svoju suprugu i decu i, isto tako, pokazujući im put (svojim vlastitim primerom) – već zadovoljio najdublje potrebe svoje supruge. Žena će lako i rado biti poslušna takvom čoveku, kao što je i Eva trebalo da bude poslušna Adamu da se on ponašao kao njen voljeni starešina i vođa, umesto što je bio njen sledbenik u grehu.
Na taj način, dobar poredak u Crkvi postaje i dobar poredak u porodici. I kao što je manastir mikrokosmos Crkve, isto to je i porodica u kojoj se Bog poštuje na pravi način, gde se, sa uvažavanjem, pridržavaju Njegovog „lanca upravljanja“.
Podređenost i nejednakost
Da li to znači da su muževi „nadređeni“ svojim ženama? Naše društvo moglo bi ih smatrati za takve, budući da se svet danas zalaže za ideju o dvoje starešina u porodici, odnosno, da starešine porodice budu i muž i žena (uprkos činjenici da upravo sa ovozemaljske tačke gledišta nijedna organizacija ili institucija ne može u isto vreme podneti dva šefa!).
Ne, postoji samo jedan starešina, po uzoru na božanski primer koji je Hristos predao Crkvi, gde nalazimo samo jednog episkopa na čelu svake eparhije i po jednog sveštenika u svakoj parohiji. I kao što se episkop mora pokoravati Gospodu, tako i žene moraju biti poslušne svojim muževima:
Žene, slušajte svoje muževe kao Gospoda! Jer je muž glava ženi kao što je i Hristos glava Crkvi (Ef.5,22-23)
Mi znamo da u Hristu ne postoji „ni muško ni žensko“. Očigledno je onda, da muž ne može biti nadređen (svojoj) ženi. Međutim, isto kao što ni predsednik države ne poseduje neke urođene vrednosti po kojima ne bi bio jednak svim ostalim građanima, ali mu se iskazuje poštovanje i potčinjenost zbog njegovog položaja i zvanja, isto tako su i muž i žena pred Bogom potpuno jednaki jedno drugom (iz tog razloga sveti Pavle čak zapoveda: „Budite pokorni jedni drugima, iz poštovanja prema Hristu“), ali se muž poštuje i njemu se biva pokorno zbog njegovog položaja i zvanja, koji su mu mistično predati kroz Svetu tajnu braka.
Ako su, prema tome, oboje jednaki pred Bogom, zašto je onda Bog izabrao muškarca da bude starešina ženi, umesto da bude obrnuto? Zato što je Eva bila ta koja je podstakla prvi greh. Prema tome, sve žene, koje predstavljaju njeno potomstvo, moraju biti potčinjene svojim muževima, u svemu im prepuštajući inicijativu; slično tome, od svih sinova Adamovih se zahteva da prihvate svoje prvobitno mesto vođe u bračnom odnosu, mesto koje je jedino Adam suviše olako ustupio Evi, pridruživši joj se na taj način u njenom grehu.
U uputstvima koje Sveti apostol Pavle daje muževima i ženama, postoji veliko tajinstvo ali i prividna protivurečnost. Muž je određen da bude starešina ženi, ali isto tako i da bude njen sluga. Kako je to moguće? Muževi, volite svoje žene onako kao što i Hristos zavole Crkvu i sebe predade za nju, da je posveti… Drugim rečima, muževljevo starešinstvo srazmerno je njegovoj spremnosti da preda sebe kao žrtveno jagnje, i na ovaj način istinski rukovodi svoju ženu. To je čudesan i vredan poštovanja priziv za čoveka, ali se samo nekolicina muževa trudi da ga dostigne.
Uloga žene
Šta se dešava ako muž ne shvata ozbiljno svoju odgovornost ili ako, kao „glava žene“ čini greške? Mora li mu se i dalje pokoravati? Da, mora mu se pokoravati u svemu što nije grešno. Naravno, žena je uvek prvenstveno obavezna da bude poslušna Bogu, ali u svim drugim stvarima ona se mora pokoriti, kao što se Crkva neprestano, mada ponekad i sa suzama – pokorava Hristovoj volji. To nije lako, ali ako žene veruju da Bog neće dopustiti njihovim muževima da ih pogrešno vode, da loše postupaju sa njima ili na bilo koji drugi način ugroze njihovo spasenje, tu već postoji čvrst duhovni temelj za (bračni) odnos. (Slično tome, čitamo i o primerima gde je monah spasao dušu poslušnošću lošem, neodgovornom i neozbiljnom igumanu, sve dok mu se iskreno pokoravao u svemu što nije grešno). Ako žena pati zato što je muž vodi na nedoličan način i prihvata to kao krst koji joj je poslao Bog Koga voli, ona stupa na dušespasonosnu stazu mučeništva, kao što kaže Pismo: Jer će prvi biti poslednji i poslednji prvi“
Biti podređen u braku (drugim rečima, biti žena) sigurno predstavlja dobro a ne zlo, jer Bog ne smatra ženu odgovornom – kao što smatra muža – za greške koje se načine. Žena je oslobođena bremena odgovornosti – a to je strašno breme – na način na koji to njen muž nikada ne može biti.
O. Konstantin poredi to sa parohom koji čitavog života na plećima nosi teško breme svoje duhovne dece, nikada ga se ne oslobodivši ni za jedan jedini trenutak, budući da je za čitavo to breme on odgovoran; njegov đakon ili čtec su, uslovno rečeno, slobodni od tih odgovornosti, pa su usled toga u daleko povoljnijem položaju. Žene, kaže on, često prave greške – posebno u današnjem društvu – preuzimajući tu odgovornost od svojih muževa (kao što je Eva pokušala da učini sa Adamom) i to je ono što izaziva famozno „odmeravanja snaga“, koje je tako destabilizujuće i nezadovoljavajuće u savremenim brakovima.
Sve to, naravno, ima smisla samo ako i muž i žena ozbiljno obraćaju pažnju na svrhu života i braka. Ako shvatimo da naša najveća ljubav ne sme biti naš bračni drug, već Bog i Njegova Crkva, onda sve dolazi na svoje mesto, sve je u dobrom poretku, život je plodan i ima smisla. U takvim okolnostima nijedna se žena neće plašiti da bude poslušna svom mužu, kao što je Crkva u potpunosti poslušna Hristu. Život u poslušnosti je utočište pred iskušenjima, pa, prema tome, i istinski blagoslovena uloga.
Ljudi u ovom svetu, ispunjeni gordošću, teže vlasti i položaju; teže za tim da vladaju drugima, verujući da to donosi sreću. Hristos nas je, međutim, učio da sreća dolazi samo kroz samopožrtvovanje (muž) i poslušnost (žena). Poslušnost ne može biti nametnuta; ona mora dolaziti iz srca i biti dobrovoljna – i to je istinska ljubav. Mi smo samo putnici – poklonici koji se pripremaju za svet koji će doći; prema tome, kako onda možemo propustiti da, ako smo muževi, upravljamo mudro, sa ljubavlju i požrtvovano? A ako smo žene, kako onda da ne budemo blage, smerne i poslušna podrška svojim muževima? I u jednom i u drugom sadrži se istinska sreća, jer se i u jednom i u drugom može otkriti suština čoveka i žene, poništenje greha Adama i Eve i staza koja – kroz ovaj svet – vodi u Carstvo Nebesko.
„Neki ljudi koji žive kao svetovnjaci upitali su me: „Imamo žene i okruženi smo žitejskim brigama, pa kako onda da vodimo usamljenički život?“ Odgovorio sam im: „Učinite svako dobro delo za koje vam se ukaže prilika; ni o kome nemojte loše govoriti; ni od koga nemojte ukrasti; nikoga nemojte mrzeti; nemojte propuštati službe Božje; nikoga nemojte vređati; ne narušavajte porodičnu sreću drugoga čoveka i budite zadovoljni onim što vam mogu pružiti vaše sopstvene žene. Ako se budete ovako ponašali, nećete biti daleko od Carstva Nebeskog“. (Sveti Jovan Lestvičnik)
Život koji se živi u ovom svetu može pred Bogom biti isto tako dobar kao i onaj koji se vodi u manastiru. Jedino što je zaista važno jeste pridržavanje Božijih zapovesti, ljubav prema svima, i iskreno osećanje poniznosti, ma gde da se nalazite. (Starac Makarije Optinski)
