Nikad završeni Hram Svetog Save u Splitu istovremeno je pokazatelj teškog položaja pravoslavnog stanovništva u Dalmaciji, ali i duboko svedočanstvo vere u Gospoda i nadanje da će u Njegovu slavu podići velelepni hram. Zavet da se nikada ne odustane, opomena da nikada ne zaboravimo pravoslavlje i sami sebe.
U gradu gde je nekad živelo 20.000 Srba, danas ih nije ostalo mnogo. Oni koji su ostali, ne zaboravljaju svoj hram i u njega rado dolaze. Kako nam pričaju u Crkvi, sve je više ljudi.
Ušuškan u uskom gradskom jezgru, do hrama se dolazi ulicama starog grada. Na jednom zidu stoji natpis „Ulaz u Hram Svetog Save“, a kada se prođe kroz uzani prolaz, ispred vas se pruža veliki prostor na kojem se prostire nikad izgrađeni hram sa pomoćnim prostorijama.
Nažalost, mnogi Srbi van Hrvatske ni ne znaju da u Splitu postoji Hram Svetog Save, koji je plod i potvrda vekovnog pravoslavlja u Dalmaciji.
Hram u Splitu
Izgradnja Hrama Svetog Save u Splitu počela je 1939. godine nakon dugogodišnjih pregovora sa tadašnjim lokalnim vlastima. Za dve godine, zidovi od prelepog bračkog kamena uzignuti su do visine od osam metara. Iako je gradnja išla, za tadašnje vreme brzo, ratni vihor nadvio se nad Evropom.
Osnovana je Nezavisna Država Hrvatska koja se pretvorila u pakao za pravoslavno, srpsko stanovništvo. Obustavljeni su i radovi na Hramu, a prva ideja za obnovu javila se 1960. godine. Ni nove, komunističke vlasti nisu blagonaklono gledale ka veri.
Tada splitski zavod za zaštitu spomenika kulture proglašava kompleks napuštenog katoličkog manastira, na kome je započeta gradnja hrama Svetog Save, za spomenik kulture. Time zabranjuje rušenje starih objekata. Srpska crkva tako ostaje nezavršena, u skučenom prostoru bez adekvatnog dodira sa ulicom, kao neka skrivena katakomba. Čak gradski stručnjaci predlažu da se i započeti hram poruši i umanji.
Pokrenuto je uz to i pitanje visine hrama. Nadležni su izneli stav da je neprihvatljivo da crkva Svetog Save bude viša od ostalih okolnih objekata. Iz tog razloga SPC je u više navrata slala u Split svoje ovlaštene arhitekte, krajem osamdesetih godina, da se nađu kompromisi za krov hrama. Međutim, nije bilo kompromisa, jer je jedino prihvatljivo za drugu stranu da se srpska crkva što manje vidi, i što manje liči na pravoslavni hram.
Nakon osnivanja današnje države Hrvatske, stvari se nisu pomakele sa mrtve tačke. Štaviše, broj Srba se znatno smanjio, a izgrađeni deo hrama počeo je da zarasta. Međutim, to nije ugasilo veru i bogoslužbeni život u Splitu.
„Sve je više ljudi“
Mitropolit dalmatinski Nikodim pitanje završetka radova pokretao je više puta. Bezuspešno, ali od ideje da se Hram završi se ne odustaje. Pored nezavršenog dela hrama, nalaze se prostorije u kojima boravi sveštenik, ali i privremeni hram u kojem se odvija bogoslužbeni život.
Krasi ga prelepi ikonostas, a na levoj strani predivna ikona Bogorodice Trojeručice, a sa desne strane Ikona Bogorodice Mlekopitateljice. Za pravoslavne u Splitu, ovo je jedino mesto duhovne utehe i ukrepljenja.
„Bogu hvala, sve je više ljudi. Nedeljom na Liturgiji bude i 50-ak ljudi, a na velike praznike prostor je premalen da primi sve koji dođu. Ne dolaze samo Srbi, nego i drugi pravoslavci. Ovaj hram je i njihov duhovni dom“, kaže za Kompasinfo crkvenjak kojeg smo tu zatekli.
Ukratko nam je objasnio istorijat Hrama, a prema njegovim rečima od ideje završetka hrama nije se odustalo.
„Pokrećemo to pitanje, ali nažalost nema pomaka. Međutim, ne očajavamo. Bogoslužbeni život se odvija redovno, tu je i naš sveštenik, a raduje nas da je i sve više ljudi na bogosluženjima. Često nas obiđe i naš vladika, tu je za velike praznike i to nam mnogo znači“, kaže on.
Molitva pod otvorenim nebom
Sveta služba nekada se drži i u nezavršenom hramu, pod otvorenim nebom. Ne često, ali prilikom velikih praznika i povodom značajnih događaja.
Jedan od njih bio je i 2022. godine, kada su u Split došle velike dve svetinje – kopije Ikona Bogorodice Trojeručice iz Hilandara i Bogorodice Mlekopitateljice koja se čuva u isposnici Svetog Save u Kareji.
„Kad postoji povod i kada to dozvoljavaju prilike, služi se i u nezavršenom hramu. Nema krova, ali održavamo molitve i pod otvorenim nebom. To je poseban doživljaj. Ne žalimo se na uslove, naše je da se molimo i da verujemo da će i hram biti završen“, kažu vernici koje smo sreli.
Aleksandar Stojanović za Kompasinfo
