Никад завршени Храм Светог Саве у Сплиту истовремено је показатељ тешког положаја православног становништва у Далмацији, али и дубоко сведочанство вере у Господа и надање да ће у Његову славу подићи велелепни храм. Завет да се никада не одустане, опомена да никада не заборавимо православље и сами себе.
У граду где је некад живело 20.000 Срба, данас их није остало много. Они који су остали, не заборављају свој храм и у њега радо долазе. Како нам причају у Цркви, све је више људи.
Ушушкан у уском градском језгру, до храма се долази улицама старог града. На једном зиду стоји натпис „Улаз у Храм Светог Саве“, а када се прође кроз узани пролаз, испред вас се пружа велики простор на којем се простире никад изграђени храм са помоћним просторијама.
Нажалост, многи Срби ван Хрватске ни не знају да у Сплиту постоји Храм Светог Саве, који је плод и потврда вековног православља у Далмацији.
Храм у Сплиту
Изградња Храма Светог Саве у Сплиту почела је 1939. године након дугогодишњих преговора са тадашњим локалним властима. За две године, зидови од прелепог брачког камена узигнути су до висине од осам метара. Иако је градња ишла, за тадашње време брзо, ратни вихор надвио се над Европом.
Основана је Независна Држава Хрватска која се претворила у пакао за православно, српско становништво. Обустављени су и радови на Храму, а прва идеја за обнову јавила се 1960. године. Ни нове, комунистичке власти нису благонаклоно гледале ка вери.
Тада сплитски завод за заштиту споменика културе проглашава комплекс напуштеног католичког манастира, на коме је започета градња храма Светог Саве, за споменик културе. Тиме забрањује рушење старих објеката. Српска црква тако остаје незавршена, у скученом простору без адекватног додира са улицом, као нека скривена катакомба. Чак градски стручњаци предлажу да се и започети храм поруши и умањи.
Покренуто је уз то и питање висине храма. Надлежни су изнели став да је неприхватљиво да црква Светог Саве буде виша од осталих околних објеката. Из тог разлога СПЦ је у више наврата слала у Сплит своје овлаштене архитекте, крајем осамдесетих година, да се нађу компромиси за кров храма. Међутим, није било компромиса, јер је једино прихватљиво за другу страну да се српска црква што мање види, и што мање личи на православни храм.
Након оснивања данашње државе Хрватске, ствари се нису помакеле са мртве тачке. Штавише, број Срба се знатно смањио, а изграђени део храма почео је да зараста. Међутим, то није угасило веру и богослужбени живот у Сплиту.
„Све је више људи“
Митрополит далматински Никодим питање завршетка радова покретао је више пута. Безуспешно, али од идеје да се Храм заврши се не одустаје. Поред незавршеног дела храма, налазе се просторије у којима борави свештеник, али и привремени храм у којем се одвија богослужбени живот.
Краси га прелепи иконостас, а на левој страни предивна икона Богородице Тројеручице, а са десне стране Икона Богородице Млекопитатељице. За православне у Сплиту, ово је једино место духовне утехе и укрепљења.
„Богу хвала, све је више људи. Недељом на Литургији буде и 50-ак људи, а на велике празнике простор је премален да прими све који дођу. Не долазе само Срби, него и други православци. Овај храм је и њихов духовни дом“, каже за Компасинфо црквењак којег смо ту затекли.
Укратко нам је објаснио историјат Храма, а према његовим речима од идеје завршетка храма није се одустало.
„Покрећемо то питање, али нажалост нема помака. Међутим, не очајавамо. Богослужбени живот се одвија редовно, ту је и наш свештеник, а радује нас да је и све више људи на богослужењима. Често нас обиђе и наш владика, ту је за велике празнике и то нам много значи“, каже он.
Молитва под отвореним небом
Света служба некада се држи и у незавршеном храму, под отвореним небом. Не често, али приликом великих празника и поводом значајних догађаја.
Један од њих био је и 2022. године, када су у Сплит дошле велике две светиње – копије Икона Богородице Тројеручице из Хиландара и Богородице Млекопитатељице која се чува у испосници Светог Саве у Кареји.
„Кад постоји повод и када то дозвољавају прилике, служи се и у незавршеном храму. Нема крова, али одржавамо молитве и под отвореним небом. То је посебан доживљај. Не жалимо се на услове, наше је да се молимо и да верујемо да ће и храм бити завршен“, кажу верници које смо срели.
Александар Стојановић за Компасинфо
