Svet poezije Aleksandra Mihailovića je naizgled svet usamljenosti, sivila i učmalosti, ali ipak u toj poeziji nema nikakvog samodovoljnog i programskog crnila, „ukletosti“, ničega samodovljnog i programskog zapravo. To je poezija koja ne voli velike i mahom isprazne reči, isforsirane emocije, programirane zanose, velike ambicije – ni poetske ni životne.
Zapravo je to molitvena poezija, koliko god to paradokasno bilo, poezija svesna prolaznosti sveta i nas u njemu, nepotrebnosti sujeta, grabežljivosti i vlastoljublja, tiha i mirna poezija, ili pre poezija koja teži tišini i miru u metežu sveta i nas samih, spoljašnjem i unutrašnjem metežu dakle, i njima urkos. Poezija koja kao da pročišćava sav taj metež i buku sveta, kao da se usaglašava sa slućenim svetom iza te buke i meteža.
Taj prostor mira i tišine ipak nije tek prazna žudnja, formirana klonućem pred životnim izazovima, razočaranjem i egzistencijalnim zamorom, već prizivanje i oživljavanje „neke davno zaboravljene, monumentalne pesme“ u nama, prigušene i potisnute spoljašnjom bukom i našim unutrašnjim mrakom, kako mrakom utučenosti tako i dezorijentecije. Pa čak i taj mrak u nama, „veoma ozbiljan mrak“, kao da služi zapravo tome da nas „tera ka izlazu“, dakle i on je tu ne da nas satre i likuje nad nama, nego da nam pomogne da se pokrenemo, da spoznamo da ne može više ovako, da zakoračimo i iskoračimo, uz sav rizik i napor koji to može da zahteva.
Tišina usaljenosti i samozatvorenosti može da bude „zastrašujuća“, ali i „čarobna“, kada nam pomogne da osetimo neku drugu i drugačiju tišinu, van zastora, zatvora i zlovolja ovoga sveta. I poezija je ovde jedan od načina da ponovo doživimo i možda prizovemo „ostatke nekog starog mira“ u nama, starog u smislu da smo ga davno zaboravili i zatomili, ali zapravo uvek večno novog, sposobnog da nešto učini sa našim životima, ako ga makar na trenutak pripustimo.
Tačno je za ovog pesnika da je umetnost u osnovi „beskorisna“, makar sa stanovišta ovosvetskih normi i zahteva, da „beležimo stihove u kočiji za provaliju“, da je beskorisna možda i za nas same jer nas neće učiniti ni srećnijim, ni pametnijim, niti će nam pomoći da pobedimo smrt.
Ali koliko god kroz život putovali sami i tužni, možda možemo, kao i mnogi pre nas, da učinimo da nam „žalost više ne može ništa“, da naučimo „da pevamo sa zvezdama“, „hvatamo beleške o svemiru“, da se pevajući povezujemo sa nečim trajnim, tajnim i svetlosnim, koje više slutimo nego što o njemu išta znamo, ali nam se čini da je sve to nekako i dalje tu, tamo negde, u nama, prisutno i odsutno i isti mah, ali da ipak može da igra neku ulogu za nas.
U tom smislu, poezija postaje život, obraćanje i odnošenje ka životu istinskom, molitva kao tihi šapat pre nego zahtevanje bilo čega za sebe ili za druge, život onih koji nisu znali „šta drugo da žive“, jer bez tog drugog a istinskog nisu mogli. Molitva koja čini da zaboravimo „definicije, podele, klasifikacije“, „društvene igre“, koja oomogućava da pobegnemo „od svega, čak i od samog sebe“, i stupimo u tišinu, ili makar da joj se približimo, osetimo je makar u trenu.
Iako ne možemo biti sigurni ni u svoja ni u tuđa promenljiva uverenja, a još manje reči, ipak „kad verbalizuješ, malo je manje stašno kad sve te mračne džinove svežeš u reči“, što može da pomogne da budemo blizu (istinske) „stvarnosti“, a daleko od (vidljive) „realnosti“, uz nadu da će jednom možda sve da se „vrati sebi“. Van sveg mateža i mrakova, kada osetimo dah istinskog sveta, sveta tišine i mira, kada ga osetimo u sebi, drugima i svemu oko nas, možemo ipak shvatiti da „dugujemo zahvalnost“, da nam je nešto dato i da je nešto tu, i to baš ono to potvrđuje da smo i mi sami tu, istinski i zauvek i sa smislom, uprkos prolaznosti, truležnosti, vihorima i tami, uprkos lažnim uverenjima o sopstvenoj bitnosti, uprkos sebi samima.
Aleksandar Mihailović je do sada napisao četiri zbirke poezije – „Ono što je ostalo od mene“, „Nekoj sreći“, „Memoari i fantazije“ i „I dalje sanjamo o nebu“ – žive, životne i autentične poezije koja prebiva u tišini i neznatnosti naše književne scene, ali koja tamo ne čami i ne trune nego sija, i nadajmo se – sijaće.
Vladimir Kolarić za Kompasinfo
