Bog! Svemoćan, mudar, sveprisutan. Ništa od Njega nije skriveno, On sve zna i sve vidi. On sadrži sve i kontroliše sve. Jedno od Njegovih imena je Svemogući. Šta će se dogoditi ako On dođe na zemlju? Zamislio je ovo drevni pravednik, a ovo su reči koje su mu pobegle iz duše: „O, kad bi Ti razderao nebesa i sišao! Gore bi se topile pred Tvojim prisustvom, kao oganj koji se topi, kao ključala voda“ (Isaija 64:1-2).
Ali On je sišao, i planine se nisu otopile. Ali anđeli su pevali: „Slava na visini Bogu, i na zemlji mir, među ljudima dobra volja“ (Luka 2:14).
Spuštao se čudno i tiho, kao rosa na isušenu zemlju. Rodi se bez semena muža od Duha Svetoga i Marije Djeve i postade čovek. Tri mudraca sa Istoka su krenula na dalek put i donela Mu darove. Do mesta Božića vodila ih je posebna zvezda. Pozvati Boga u inkarnaciji je Isus Hristos.
Hrišćanska vera stoji i utemeljena je na Ličnosti Isusa Hrista i na činjenicama koje su povezane sa Njim. Hristos je jedini, jedinorodni Sin Oca Nebeskog. U svemu osim u grehu, postao je sličan nama, ljudima, da bi nas usvojio kao braću svome Roditelju. Posle svog Vaskrsenja, On govori učenicima: „Uzilazim Ocu svome i Ocu vašemu, i Bogu svome i Bogu vašemu. U Hristu smo usvojeni kao sinovi Stvoritelja neba i zemlje i sada se možemo obratiti Njemu: „Oče naš“. Ovim rečima počinje molitva koju je Hristos učio apostole.
U ranom detinjstvu uspeo je da bude izbeglica, a u naručju svoje majke u Egiptu pobegao je od mača Irodovih vojnika. Zatim je, vraćajući se u zemlju Izrailjsku, živeo skromno i neprimećeno do svoje 30. godine – dok nije bio dovoljno star da propoveda.
Pred Njim je izašao Jovan Krstitelj da propoveda u sili i duhu proroka Ilije. Gromki glas Preteče, kao rika lava, sa carskom vlašću pozivao je ljude na pokajanje. To je bilo neophodno, jer duša koja se ne kaje, smrznuta u gresima, nesposobna je za veru. Ljudi su se pokajali i pod Jovanovim rukama uronili u jordansku vodu. Došao je i Isus Hristos tamo, na Jordan. Ne zahtevajući pokajanje, ušao je u vodu kao jedan od grešnika. U to vreme je Duh Sveti sišao na Njega u vidu goluba i Otac Nebeski je rekao: „Ti si Sin Moj ljubljeni! Moja milost je u Tebi!” (Luka 3:22).
Posle ovoga Hristos je 40 dana u pustinji postio i izašao da propoveda. Ova propoved se može uporediti sa jakim bljeskom svetlosti za ljude koji obično sede u mraku. Evo šta je prorok rekao: „Narod koji je sedeo u tami ugleda svetlost veliku, i onima koji sedeše u zemlji i u senci smrtnoj svanu svetlost“ (Matej 4:16). Hristos je govorio o tome da se približava Carstvo Nebesko. Došlo je vreme da se pokajemo i verujemo u Jevanđelje. Svoju reč je potvrdio delima.
Šta možemo reći o ovim delima Isusa Hrista? Vremenom će jedan od jevanđelista primetiti da kada bi se detaljno opisali, onda ceo svet ne bi sadržao napisane knjige (videti: Jovan 21,25). Hristos je izgonio demone, isceljivao sve vrste bolesti, umnožio hlebove, hodao po vodi i vaskrsavao mrtve. On je tako rekao: „Sve mi je predao moj Otac“ (Matej 11:27). I vidimo da je zaista sve predano od Oca u ruke Sina silom kojom Hristos utiče i na duhovni i na materijalni svet.
On poznaje ljudsko srce. A ovo saznanje je strašno, jer su ljudska srca prljava. Međutim, On nikome ne sudi, nikoga ne prezire i nikoga ne proteruje osim đavola. Samo palom duhu Sin Božiji kaže u pustinji: „Odlazi od mene, satano“ (Matej 4:10). On kaže ljudima: „Dođite k meni svi koji se trudite i opterećeni ste“. Grešnici su bili privučeni Njemu jer On ne samo da nije ponizio ni ismevao pale, već im je oprostio grehe i doneo tu radost i lakoću koju niko osim Boga ne može dati. Krotost Hristova u ophođenju prema grešnim, ali pokajničkim ljudima najbolje je izražena rečima proroka: „Trske zlomljene neće slomiti, i lana koji se puši neće ugasiti“ (Matej 12:20).
Sinu Božijem, skromnom ali svemoćnom, obraćajući se grešniku, podjednako nije bilo teško da kaže: „Oprošteni su ti gresi“, i, okrenuvši se paralizovanom čoveku, da kaže: „Ustani i hodi“ (vidi: Mt. 9: 1–6). U oba slučaja Hristove reči su bile dela – gresi su zapravo oprošteni čoveku i bolest je nestala.
Hristos je u tim trudovima proveo oko tri godine. Kao sveća upaljena i stavljena na svećnjak, On se nije mogao sakriti. Svuda su slušali o Njemu. Ali srca mnogih nisu bila ljubav ili radost što su odgovorila na Njegov dolazak i Njegovu aktivnost. Bližilo se vreme da On postane Žrtva. Znao je za to. Štaviše, zbog toga je On došao. Znao je ne samo za Njegovu smrt, nego i za to kako će tačno umreti – na Krstu. Hristos je unapred govorio o ovoj smrti na krstu: „Kad budem podignut sa zemlje, privući ću svakoga k sebi“ (Jovan 12:32).
Izdao ga je jedan od njegovih učenika. Hristos je uhvaćen, ali ne samo ubijen, već suđen i nepravedno osuđen na smrt. Pre raspeća, rimski vojnici su ga žestoko pretukli u Pretorijumu. Zajedno sa Hristom razapeta su dva zlikovca. U ovo vreme sunce nije htelo da obasja zemlju, a kamenje, kao ogorčeno, bučno je pucalo. Ljudi u podnožju Krsta su rekli: „Siđi sa krsta i mi ćemo verovati u Tebe. Spasao si druge, a sebe ne možeš?“ Na kraju, rekavši: „Svršeno je“, Hristos je pognuo glavu i predao svoj duh.
Oplakivali su ga Majka i mali broj učenika i na brzinu sahranili nedaleko od mesta stradanja. Vrata Njegovog groba bila su zatvorena velikim kamenom. Za one koji su voleli Hrista život je izgubio smisao. Za one koji su Ga mrzeli, došla je mračna istovetnost.
Nije dugo trajalo. Ni grob ni smrt Hristova nisu zadržali. On je vaskrsao! On je živ, i smrt više nema nikakvu vlast nad Njim. Svetli bljesak u noći greha bilo je Rođenje Hristovo. Njegov izgled da propoveda bio je bljesak svetlosti za one koji su sedeli u tami. Ali najsjajniji bljesak bilo je njegovo Vaskrsenje. Do dana današnjeg i zauvek svetlost Božija sija i sijaće iz praznog groba u kome je za kratko vreme usnuo Bezgrešni Gospod.
Ovo je hrišćanstvo! Sada je propoved o Vaskrslom trebalo da se proširi po celom svetu. Trebalo je ljudima svih plemena i naroda objaviti pobedu nad smrću i novi život započet u Hristu. Ko poveruje, prihvati krštenje i oproštenje svih grehova, zaručiće se za Isusa kao Kralja dolazećeg Kraljevstva. A sve se to dogodilo kada je Duh Sveti sišao na apostole, kada im je data nepobediva sila i hrabrost da svedoče o Hristu koji je umro i vaskrsao.
Duhovna sloboda, bratoljublje, predosećanje budućeg života – to je hrišćanstvo. Mržnja prema grehu, ljubav prema pravednosti i želja za svetošću – to je ono što je hrišćanstvo. I to nije privatno vlasništvo jednog ili više naroda. Ovo je Božji dar celom čovečanstvu. Naš narod je uveden u ovu radost još od vremena Vladimira.
protojerej Andrej Tkačev
