Povod za ovo pisanje dao mi je jedan propovednik reči Božije, koji je sastavio celu jednu knjigu svojih beseda. U toj knjizi on govori samo o ljubavi prema Bogu i bližnjemu, a nikako ne spominje strah Gospodnji. Došao je k meni i pitao me da li sam čitao njegovu knjigu i kako mi se sviđa.
“Čitao sam knjigu”, rekoh, i našao sam da je vrlo krasno sačinjena.
“Pa bi li je hteli preporučiti u vašoj eparhiji?”
“A to nikako.”
On se začudi i upita, zašto knjigu ne bih preporučio kad nalazim da je tako krasno sačinjena.
“Zato”, odgovorih, “što je Vaša knjiga za one koji su savršeni, a ja imam grešan narod.”
“Kako to? Kako za savršene?”
“Eto tako. Vi propovedate ljubav, i to je dobro. Ali je ljubav plod na drvetu života, dok je koren toga drveta strah – strah sa verom. Te ja mislim, oprostite, da je vaša knjiga propoved bez korena.”
“Kakav strah?”, negodovaše moj sabesednik, “Zar ne kaže sveti apostol Jovan: U ljubavi nema straha?”
“Kaže, zaista tako kaže onaj savršeni Jovan koji je na Tajnoj Večeri naslonio bio glavu na prsa Onoga koji je sav ljubav. Ali čitajte dalje šta taj Jovan govori: … nego savršena ljubav izgoni strah napolje (1. Jov. 4,18). Zato i velim: Vaša je knjiga za savršene, a ne za grešne.”
Razmažena deca
Ljubav i očinstvo bez straha, vodi decu razmaženosti. A čemu vodi razmaženost, to znamo iz posvednevnih primera koje nam pružaju deca i roditelji na zemlji. Razmaženost vodi decu raspusnosti, samovolji i svakom nevaljalstvu; najzad vodi otpadu dece od roditelja. Zlo za decu; gorčina za roditelje.
Takav prizor mi vidimo u naše vreme u odnosu ljudi i Boga kod nekih jeretičkih naroda na Zapadu. Sveštenici i propovednici u tim narodima prestali su da odavno govore o strahu Gospodnjem.
Jeretički bogoslovi otišli su čak tako daleko da govore i pišu otvoreno, da je strah Gospodnji nesaglasan sa hrišćanstvom. Da hrišćanin, dakle, ne sme imati nikakva straha od Boga! Oni najviše govore o ljubavi, bez straha, i o Bogu, kao Ocu, ali ne i kao Sudiji. To je dovelo mnoge zapadne narode do kobnih posledica. Jer duhovna ljubav o kojoj se govori u Jevanđelju, ako se ne štiti i ne brani mrazom straha Gospodnjega, brzo prelazi u telesnu strast, a ova opet u trulež života. A do koje je mere razvrat – nazvan ljubavlju – zavladao u tim jeretičkim narodima, teško je opisati.
Pazvrat i ateizam
Kada bi se sveti Pavle ponovo javio na Zapadu, začudio bi se kako se moral neznabožačkog Korinta rasprostro po njivi Gospodnjoj, i kako je mnogo danas Korinta u svetu! Začudio bi se i zaplakao bi apostol Božiji kad bi video kako se razvrat, pod imenom ljubavi širi, organizovano i legalizovano, kroz pesmu i priču, kroz knjige i slike, kroz pozorišne predstave i romane, i kroz sve moguće – u njegovo vreme i nepoznate – načine i puteve. Zaista razvrat, uzviknuo bi Pavle opet, kakva se i kod neznabožaca ne čuje.
Još je razmaženost tih jeretika pojačana propoveđu o Bogu kao Ocu, ali ne i kao Sudiji. Otac, otac, govore, a ne kažu: Sudija! To je dovelo do drskosti i raspusnosti “dece” pred Ocem. Najzad i do odricanja Oca. Do ateizma! Do ateizma u takvoj meri i u takvom broju, kao nikad i nigde ni u jednom narodu niti i u jednoj civilizaciji sveta.
Nažalost, oba ta zla, razvrat i ateizam, počeli su se uvlačiti i u Istok, kako u pravoslavni, tako i u muslimanski Istok. No to se uvlači propagandom i pritiskom Zapada. Jer ne može se reći za tumače Kurana da su oni odbacili strah od Boga, pošto Kuran nikako i ne govori o ljubavi i o Očinstvu Božijem, nego samo i isključivo o strahu od Boga. Ne može se reći ni za sveštenike pravoslavne, da su oni izbacili strah Gospodnji iz svojih beseda i propovedi. Ali javljaju se izuzeci, slično našem prijatelju koga spomenusmo u početku. To su oni propovednici reči Božije koji, nemajući sami straha Gospodnjega, ne uče narod strahu. Takvo zlo nadahnuće oni nisu mogli primeniti ni iz Svetog Pisma niti iz duše našeg pravoslavnog naroda. Primili su ga od zapadnih jeretika, od pogrešnih tumača Pisma.
Zato govore o ljubavi bez straha, i o Bog samo kao Ocu, a ne i kao strašnom sudiji. Slepi kod očiju, oni ne vide ono što narod vidi svaki dan i svaki čas: ne vide čudesa Božija. Ne vide ruku Božiju koja bije zlotvore i nepravednike i sada, u ovom veku, i kako time signalizira približenje onoga strašnoga časa kada će se javiti večna pravda Božija i Sud. Zaista su sami razmažena deca, koja kao otrovom dejstvuju da i ostala deca Božija postanu razmažena. I zaista su prouzrokovali gneva Gospodnjega, koji se javlja na svakom mestu i u svakom vremenu ispražnjenom od straha Gospodnjega.
Sveti vladika Nikolaj
