Na današnji dan, 24. aprila 1987. godine Slobodan Milošević posetio je Kosovo polje i dao podršku Srbima s Kosova i Metohije koji su se žalili na sve agresivniji nacionalizam kosovskih Albanaca.
Ta podrška simbolično je izražena rečenicom: „Niko ne sme da vas bije“.
Miloševićevi kritičari tvrde da su te reči bile nacionalističke, ali njegove pristalice smatrale su da je pokušavao narodu da stavi do znanja da neće trpeti kršenje ljudskih prava u južnoj pokrajini.
Antologijska rečenica
Rečenica „Niko ne sme da vas bije!“, koju je Slobodan Milošević izgovorio u masi Srba tokom posete Kosovu i Metohiji ušla je u antologiju.
Za neke je to bio „srpski nacionalizam“, za druge „srpski patriotizam“.
Milošević je zatekao je veliki broj Srba sa Kosmeta koji su već od albanske pobune 1981. na Kosovu i Metohiji, kada su i ispostavljeni prvi zahtevi za nezavisnošću, živeli u stanju stalne represije albanskih separatista.
Policija, koja je u to vreme bila većinom albanska, ograđivala se od bilo kakvog dejstva kako bi zaštitila Srbe koji su već tada živeli u senci narastajuće političke moći većinskih kosovskih Albanaca.
Pod takvom presijom, Srbi su počeli da se samoorganizuju kako bi zaštitili svoje kuće od sad već čestih ekstremističkih pretnji i napada.
Silovanja, ubistva, pretnje, uništavanje imovine, ali činjenica da su sudstvo i policija bili pod albanskim rukovodstvom, uticali su na to da država nije mogla da zaštiti Srbe.
Srbi s KiM vapili da ih Beograd čuje
Milošević je bio poslat da smiri naše sunarodnike. Ali, stvari su već otišle predaleko.
Toliko daleko da su Srbi posle Slobinog vatrenog govora sa svečane bine bukvalno vrebali šansu da mu se lično obrate, kako bi bili sigurni da ih je neko čuo.
Srbi sa Kosova vapili su za direktnim kontaktom sa Beogradom, a Milošević je bio tu. Hiljade Srba guralo se kako bi stiglo do Slobodana dok je on pokušavao da uđe u Dom kulture na Kosovu Polju.
Milošević je primio srpske predstavnike, ali je, dok je razgovor trajao, policija, pretežno albanskog etničkog sastava, plašeći se nasilja, upotrebila palice da udalji masu od Doma kulture.
Srbi su počeli da uzvikuju: „Ubice“! i „Mi smo Titovi, Tito je naš“.
Milošević je izašao da vidi šta se dešava. Sa balkona Doma kulture održao je govor koji je trebalo da umiri masu, ali desilo se suprotno.
Kada je krenuo da izlazi, Srbi su hteli da mu priđu bliže. Milicija je pokušavala da ih potisne.
Nastalo je sveopšte komešanje. Jedan od Srba je uzviknuo Miloševiću:
„Ali, biju nas! Biju nas!“ (misleći na postupak milicije prema demonstrantima).
Milošević se tada okrenuo ka tom delu gomile i prilično jasno i glasno izgovorio antologijsku rečenicu:
„Niko ne sme da vas bije!“
To nije bila rečenica samo političara, već i rečenica običnog čoveka. Ona je na neki način odredila sudbinu Srba na Kosovu i Metohiji.
Za jedne nacionalizam, za druge patriotizam
O Kosovu sve do proleća 1987. godine Slobodan Milošević nije javno iznosio svoj odnos prema tom problemu. O krizi u pokrajini držao se zvanične odluke partijskih foruma.
Ona je glasila otprilike ovako: “Na dijelu je kontrarevolucija oličena u albanskom nacionalizmu i irendentizmu protiv koje se treba boriti shodno interesima radničke klase i politici bratstva i jedinstva.”
Pitanje koje je okrenulo sve
Upravo će na promeni odnosa prema kosovskom pitanju Milošević svega pet mjeseci kasnije odneti pobedu na antologijskoj Osmoj sednici i postati novi vođa Srbije.
Ključni obrt dogodio se 24. aprila, kada je Milošević u pokušaju da umiri uzavrelu krv Srba i Crnogoraca došao u Kosovo Polje. Situacija je bila napeta.
Na talasu peticije 2.016 nezadovoljnih Srba iza koje je na kraju stalo više od 80.000 potpisnika s kraja 1985. godine jačao je duh bune. Nezadovoljstvo je prijetilo da eskalira ili u sukob ili u masovni egzodus.
Stanje je prijetilo da se otme kontroli. Srbima je stigla podrška više od 200 intelektualaca – akademika, profesora, književnika i umetnika iz Odbora za odbranu slobode misli i izražavanja.
Kosovo je postalo tema broj jedan u beogradskoj javnosti.
Sve ostalo je istorija…
