Naučnici su otkrili do sada nedovoljno istražen mehanizam koji bi mogao da predstavlja jedan od prirodnih „prekidača“ za gašenje upale u ljudskom organizmu.
Ljudsko telo neprestano vodi mikroskopske bitke protiv različitih pretnji. Ipak, iznenađujuće nije samo to kako upala nastaje, već i kako organizam zna kada treba da je zaustavi.
Sada naučnici sa University College London tvrde da su otkrili jedan od skrivenih mehanizama kojim telo „isključuje“ upalu, što bi u budućnosti moglo da dovede do novih terapija za bolesti poput artritisa i srčanih oboljenja.
Studija, objavljena u časopisu Nature Communications, identifikovala je grupu prirodno proizvedenih masnih molekula, poznatih kao epoksi-oksilipini, koji izgleda imaju sposobnost da smire imuni sistem pre nego što upala izmakne kontroli. Istraživači su otkrili da ovi molekuli mogu da blokiraju nagomilavanje zapaljenskih imunih ćelija koje su povezane sa hroničnim bolestima i oštećenjem tkiva.
Zašto upala postaje opasna?
Upala je istovremeno i neophodna i potencijalno opasna. Kratkoročno, ona pomaže organizmu da uništi infekcije i obnovi oštećena tkiva. Međutim, kada upala traje mesecima ili godinama, postaje pokretač nekih od najčešćih bolesti današnjice, uključujući dijabetes, kardiovaskularne bolesti, autoimune poremećaje, pa čak i neurodegenerativna oboljenja poput Alchajmerove bolesti.
Ova studija bavila se zanemarenim biološkim putem koji uključuje enzime poznate kao citohrom P450. Oni pretvaraju masne kiseline u signalne molekule nazvane epoksi-oksilipini. Ranija istraživanja na životinjama ukazivala su da ova jedinjenja mogu da smanje bol i upalu, ali njihova uloga kod ljudi nikada nije bila detaljno mapirana.
Kako je sprovedeno istraživanje
Da bi ispitali ovaj mehanizam, istraživači su kod zdravih dobrovoljaca izazvali kontrolisanu upalnu reakciju ubrizgavanjem UV-ubijenih bakterija E. coli u podlakticu. Privremena reakcija izazvala je crvenilo, otok, toplotu i bol, slično onome što se dešava nakon infekcije ili povrede.
Učesnici su zatim dobili lek GSK2256294, koji blokira enzim poznat kao rastvorljiva epoksid-hidrolaza (sEH). U normalnim uslovima, ovaj enzim brzo razgrađuje epoksi-oksilipine. Blokiranjem enzima, istraživači su uspeli da povećaju nivo ovih molekula koje telo prirodno proizvodi.
Eksperiment je ispitivao dve situacije. Jedna grupa dobrovoljaca primila je lek pre početka upale, dok je druga dobila terapiju tek nakon što su se simptomi već pojavili, što više podseća na stvarnu kliničku praksu.
Precizniji antiinflamatorni odgovor
U obe grupe, lek je značajno povećao nivo ključnih epoksi-oksilipina, naročito molekula 12,13-EpOME. Terapija je takođe ubrzala povlačenje bola i značajno smanjila nivo takozvanih „intermedijarnih monocita“, imunih ćelija koje se sve češće dovode u vezu sa hroničnim upalnim bolestima.
Zanimljivo je da lek nije drastično umanjio spoljašnje znakove upale, poput crvenila ili otoka.
Mnogi antiinflamatorni lekovi potiskuju široke delove imunog sistema, što pacijente može učiniti podložnijim infekcijama i drugim neželjenim efektima. Nasuprot tome, novootkriveni mehanizam deluje tako što selektivno ograničava štetno širenje imunih reakcija, bez gašenja normalne odbrane organizma.
„Naši rezultati otkrivaju prirodni put koji ograničava širenje štetnih imunih ćelija i pomaže da se upala brže smiri“, rekla je dr Olivija Braken sa Odeljenja za starenje, reumatologiju i regenerativnu medicinu pri UCL-u.
„Usmeravanje terapije ka ovom mehanizmu moglo bi da dovede do bezbednijih tretmana koji vraćaju ravnotežu imunog sistema bez njegovog potpunog potiskivanja.“
Složena uloga imunih ćelija
Istraživači su otkrili da 12,13-EpOME deluje tako što ometa ćelijski signalni put poznat kao p38 MAPK, koji podstiče pretvaranje monocita u još zapaljivija stanja. Kada su naučnici blokirali ovaj put, nivo zapaljenskih monocita naglo je opao.
Istraživanje je takođe otkrilo neočekivanu stranu ovih imunih ćelija.
Intermedijarni monociti se često smatraju štetnim jer su povišeni kod bolesti kao što su reumatoidni artritis, lupus, gojaznost, HIV, Graves’ disease i tuberkuloza. Međutim, novi rezultati ukazuju da ove ćelije možda imaju složeniju ulogu. Kratkoročno, one izgleda pomažu određenim T-ćelijama koje učestvuju u zarastanju i regulaciji imunog odgovora. Ali ako predugo ostanu aktivne, mogu doprineti hroničnom oštećenju tkiva.
Ta dvostruka priroda mogla bi da objasni zašto je hroničnu upalu toliko teško lečiti.
Potencijal za nove terapije
„Ovo je prva studija koja je mapirala aktivnost epoksi-oksilipina kod ljudi tokom upale“, izjavio je profesor Derek Gilroj sa Odeljenja za medicinu pri UCL-u.
„Povećanjem nivoa ovih zaštitnih masnih molekula mogli bismo da razvijemo bezbednije terapije za bolesti koje su pokrenute hroničnom upalom.“
Istraživači navode da bi ovo otkriće u budućnosti moglo da otvori put novim terapijama za reumatoidni artritis i kardiovaskularne bolesti. Pošto je lek GSK2256294 već testiran na ljudima i pokazao se kao dobro podnošljiv, buduća klinička ispitivanja mogla bi da napreduju brže nego što je to slučaj sa potpuno novim lekovima.
