Научници су открили до сада недовољно истражен механизам који би могао да представља један од природних „прекидача“ за гашење упале у људском организму.
Људско тело непрестано води микроскопске битке против различитих претњи. Ипак, изненађујуће није само то како упала настаје, већ и како организам зна када треба да је заустави.
Сада научници са University College London тврде да су открили један од скривених механизама којим тело „искључује“ упалу, што би у будућности могло да доведе до нових терапија за болести попут артритиса и срчаних обољења.
Студија, објављена у часопису Nature Communications, идентификовала је групу природно произведених масних молекула, познатих као епокси-оксилипини, који изгледа имају способност да смире имуни систем пре него што упала измакне контроли. Истраживачи су открили да ови молекули могу да блокирају нагомилавање запаљенских имуних ћелија које су повезане са хроничним болестима и оштећењем ткива.
Зашто упала постаје опасна?
Упала је истовремено и неопходна и потенцијално опасна. Краткорочно, она помаже организму да уништи инфекције и обнови оштећена ткива. Међутим, када упала траје месецима или годинама, постаје покретач неких од најчешћих болести данашњице, укључујући дијабетес, кардиоваскуларне болести, аутоимуне поремећаје, па чак и неуродегенеративна обољења попут Алцхајмерове болести.
Ова студија бавила се занемареним биолошким путем који укључује ензиме познате као цитохром P450. Они претварају масне киселине у сигналне молекуле назване епокси-оксилипини. Ранија истраживања на животињама указивала су да ова једињења могу да смање бол и упалу, али њихова улога код људи никада није била детаљно мапирана.
Како је спроведено истраживање
Да би испитали овај механизам, истраживачи су код здравих добровољаца изазвали контролисану упалну реакцију убризгавањем UV-убијених бактерија E. coli у подлактицу. Привремена реакција изазвала је црвенило, оток, топлоту и бол, слично ономе што се дешава након инфекције или повреде.
Учесници су затим добили лек GSK2256294, који блокира ензим познат као растворљива епоксид-хидролаза (sEH). У нормалним условима, овај ензим брзо разграђује епокси-оксилипине. Блокирањем ензима, истраживачи су успели да повећају ниво ових молекула које тело природно производи.
Експеримент је испитивао две ситуације. Једна група добровољаца примила је лек пре почетка упале, док је друга добила терапију тек након што су се симптоми већ појавили, што више подсећа на стварну клиничку праксу.
Прецизнији антиинфламаторни одговор
У обе групе, лек је значајно повећао ниво кључних епокси-оксилипина, нарочито молекула 12,13-EpOME. Терапија је такође убрзала повлачење бола и значајно смањила ниво такозваних „интермедијарних моноцита“, имуних ћелија које се све чешће доводе у везу са хроничним упалним болестима.
Занимљиво је да лек није драстично умањио спољашње знакове упале, попут црвенила или отока.
Многи антиинфламаторни лекови потискују широке делове имуног система, што пацијенте може учинити подложнијим инфекцијама и другим нежељеним ефектима. Насупрот томе, новооткривени механизам делује тако што селективно ограничава штетно ширење имуних реакција, без гашења нормалне одбране организма.
„Наши резултати откривају природни пут који ограничава ширење штетних имуних ћелија и помаже да се упала брже смири“, рекла је др Оливија Бракен са Одељења за старење, реуматологију и регенеративну медицину при UCL-у.
„Усмеравање терапије ка овом механизму могло би да доведе до безбеднијих третмана који враћају равнотежу имуног система без његовог потпуног потискивања.“
Сложена улога имуних ћелија
Истраживачи су открили да 12,13-EpOME делује тако што омета ћелијски сигнални пут познат као p38 MAPK, који подстиче претварање моноцита у још запаљивија стања. Када су научници блокирали овај пут, ниво запаљенских моноцита нагло је опао.
Истраживање је такође открило неочекивану страну ових имуних ћелија.
Интермедијарни моноцити се често сматрају штетним јер су повишени код болести као што су реуматоидни артритис, лупус, гојазност, HIV, Graves’ disease и туберкулоза. Међутим, нови резултати указују да ове ћелије можда имају сложенију улогу. Краткорочно, оне изгледа помажу одређеним T-ћелијама које учествују у зарастању и регулацији имуног одговора. Али ако предуго остану активне, могу допринети хроничном оштећењу ткива.
Та двострука природа могла би да објасни зашто је хроничну упалу толико тешко лечити.
Потенцијал за нове терапије
„Ово је прва студија која је мапирала активност епокси-оксилипина код људи током упале“, изјавио је професор Дерек Гилрој са Одељења за медицину при UCL-у.
„Повећањем нивоа ових заштитних масних молекула могли бисмо да развијемо безбедније терапије за болести које су покренуте хроничном упалом.“
Истраживачи наводе да би ово откриће у будућности могло да отвори пут новим терапијама за реуматоидни артритис и кардиоваскуларне болести. Пошто је лек GSK2256294 већ тестиран на људима и показао се као добро подношљив, будућа клиничка испитивања могла би да напредују брже него што је то случај са потпуно новим лековима.
