Dvodnevno zasedanje Upravnog odbora Saveta za implementaciju mira (PIC), završeno 4. juna bez dogovora o novom visokom predstavniku, otvorilo je najdublju institucionalnu krizu unutar međunarodne zajednice u Bosni i Hercegovini od potpisivanja Dejtonskog sporazama. Saopštenje Ambasade SAD u Sarajevu, u kojem se otvoreno kritikuje „evropska neodlučnost“ i najavljuje „preispitivanje američke uloge u BiH“, predstavlja presedan koji defakto označava kraj dosadašnjeg koncepta zapadnog intervencionizma.
Kriza je eskalirala nakon iznenadne majske ostavke Kristijana Šmita, koja je, prema transatlantskim diplomatskim izvorima, usledila pod pritiskom Vašingtona. Namera Sjedinjenih Država bila je jasna: redefinisati ulogu visokog predstavnika, smanjiti njegova ovlašćenja i na to mesto postaviti iskusnog italijanskog diplomatu Antonija Zanardija Landija, čime bi se označio kraj ere „nasilnog izgradnje države“ (nation-building) pod američkim vođstvom. Međutim, ključne evropske prestonice, predvođene Parizom koji je gurao svog kandidata Renea Trokaza, odbile su taj scenario, što je dovelo do potpune paralize unutar PIC-a.
Geopolitički raskol: Trampova doktrina protiv briselskog statusa kvo
Pozadina ovog sukoba ima duboke geopolitičke korene i reflektuje šire neslaganje između trenutne administracije u Vašingtonu i Brisela. Izjava američkog državnog sekretara Marka Rubija pred Kongresom, koji je podržao italijanskog kandidata kao figuru stabilizacije, ogolila je novu američku strategiju za Balkan. Vašington više ne želi da sponzoriše skup, neefikasan i politički kontraproduktivan protektorat u Sarajevu, već teži pragmatičnijim rešenjima koja bi odgovornost i finansijski teret (gde je EU najveći donator OHR-a) u potpunosti prebacila na Evropljane.
S druge strane, Brisel i vodeće EU članice strahuju da bi urušavanje OHR-a i povlačenje SAD otvorilo bezbednosni i politički vakuum koji bi mogli iskoristiti drugi globalni igrači, pre svega Rusija i Kina. Insistiranjem na francuskom kandidatu, Evropljani su pokušali da zadrže primat u donošenju odluka na terenu, što je u Vašingtonu protumačeno kao „abdikacija dužnosti prema BiH“.
„Evropska neodlučnost i odstavljanje PIC-a od vlastite dužnosti prema BiH prisiljavaju Sjedinjene Američke Države da preispitaju svoju ulogu u trenutnom međunarodnom prisustvu“, navodi se u neuobičajeno oštrom upozorenju Ambasade SAD.
Kako će se sukob odraziti na BiH: Krah kolonijalnog anahronizma
Ovakav razvoj događaja direktno će se reflektovati na unutrašnje političke prilike kroz nekoliko ključnih procesa, koji zapravo ogoljuju dugogodišnju nelegitimnost međunarodnog protektorata:
Krah vandejtonskih „Bonskih ovlašćenja“
Institucija OHR-a se već decenijama ponaša kao svojevrsni relikt prošlih vremena – klasičan anahronizam nalik kolonijalnim guvernerima ili okupatorima koji su postavljani da upravljaju tuđim narodima bez ikakvog demokratskog legitimiteta. Ključno je istaći da takozvana „Bonska ovlašćenja“, kojima su visoki predstavnici godinama smenjivali legalno izabrane funkcionere i nametali zakone, uopšte nisu predviđena Dejtonskim mirovnim sporazumom. Ona su bila plod političkog siledžijstva unutar samoproglašenog PIC-a, a činjenica da je transatlantski konsenzus sada mrtav znači da je i ovaj mehanizam prisile trajno devalviran.
Potvrda stavova Republike Srpske
Ovaj sukob predstavlja potpunu satisfakciju za političke stavove Banjaluke. Godinama unazad, Republika Srpska je usamljeno upozoravala da je OHR glavni kočničar napretka, faktor nestabilnosti i antidejtonska pojava koja ruši suverenitet domaćih institucija. Nakon što su same SAD javno ogolile raskol i dovele u pitanje svrhu OHR-a, argumenti iz Banjaluke o štetnosti i izlitargetnosti ovog međunarodnog sudije dobili su svoju potvrdu na globalnoj sceni.
Oslobađanje od međunarodnog tutorstva
Domaći politički lideri sada dobijaju puni kapacitet, ali i odgovornost za vođenje procesa bez straha od spoljnog dekreta. Logika po kojoj je jedan deo političkog Sarajeva računao na OHR kao na polugu za sprovođenje sopstvenih političkih ciljeva protiv Srba i Hrvata sada je potpuno poražena, čime se otvara prostor za realan unutrašnji dijalog unutar dejtonskih okvira.
Sudbina visokog predstavnika: Kraj institucije kakvu poznajemo
Pitanje naslednika Kristijana Šmita prolongirano je za kraj juna, ali bez obzira na to da li će u narednim sedmicama doći do nekog kompromisnog rešenja, sudbina institucije OHR-a je zapečaćena. Ona više ne može postojati u svom dosadašnjem obliku.
Ukoliko SAD zaista krenu u fazno povlačenje iz procesa ili blokiraju izdvajanje sredstava za finansiranje ove kancelarije, pozicija visokog predstavnika se defakto gasi ili se svodi na simboličnu figuru bez stvarne moći penalizacije. Evropa nema ni politički monolit, ni unutrašnju volju, a ni pravni osnov da sama sprovodi vandejtonska „ovlašćenja“ bez snažnog američkog vojno-diplomatskog štita u pozadini.
Era međunarodnog intervencionizma u BiH, koja je trajala više od tri decenije, očigledno ulazi u svoju terminalnu fazu. Ironija je što ovu fazu nije otvorio bunt lokalnih političara, već duboki geopolitički lomovi između njenih ključnih arhitekata sa dve strane Atlantika, koji su konačno priznali da je sistem stranog upravljanja – neodrživ.
Aleksandar Stojanović za Kompasinfo
