Дводневно заседање Управног одбора Савета за имплементацију мира (PIC), завршено 4. јуна без договора о новом високом представнику, отворило је најдубљу институционалну кризу унутар међународне заједнице у Босни и Херцеговини од потписивања Дејтонског споразама. Саопштење Амбасаде САД у Сарајеву, у којем се отворено критикује „европска неодлучност“ и најављује „преиспитивање америчке улоге у БиХ“, представља преседан који дефакто означава крај досадашњег концепта западног интервенционизма.
Криза је ескалирала након изненадне мајске оставке Кристијана Шмита, која је, према трансатлантским дипломатским изворима, уследила под притиском Вашингтона. Намера Сједињених Држава била је јасна: редефинисати улогу високог представника, смањити његова овлашћења и на то место поставити искусног италијанског дипломату Антонија Занардија Ландија, чиме би се означио крај ере „насилног изградње државе“ (nation-building) под америчким вођством. Међутим, кључне европске престонице, предвођене Паризом који је гурао свог кандидата Ренеа Троказа, одбиле су тај сценарио, што је довело до потпуне парализе унутар PIC-а.
Геополитички раскол: Трампова доктрина против бриселског статуса кво
Позадина овог сукоба има дубоке геополитичке корене и рефлектује шире неслагање између тренутне администрације у Вашингтону и Брисела. Изјава америчког државног секретара Марка Рубија пред Конгресом, који је подржао италијанског кандидата као фигуру стабилизације, оголила је нову америчку стратегију за Балкан. Вашингтон више не жели да спонзорише скуп, неефикасан и политички контрапродуктиван протекторат у Сарајеву, већ тежи прагматичнијим решењима која би одговорност и финансијски терет (где је ЕУ највећи донатор ОХР-а) у потпуности пребацила на Европљане.
С друге стране, Брисел и водеће ЕУ чланице страхују да би урушавање ОХР-а и повлачење САД отворило безбедносни и политички вакуум који би могли искористити други глобални играчи, пре свега Русија и Кина. Инсистирањем на француском кандидату, Европљани су покушали да задрже примат у доношењу одлука на терену, што је у Вашингтону протумачено као „абдикација дужности према БиХ“.
„Европска неодлучност и одстављање PIC-а од властите дужности према БиХ присиљавају Сједињене Америчке Државе да преиспитају своју улогу у тренутном међународном присуству“, наводи се у неуобичајено оштром упозорењу Амбасаде САД.
Како ће се сукоб одразити на БиХ: Крах колонијалног анахронизма
Овакав развој догађаја директно ће се рефлектовати на унутрашње политичке прилике кроз неколико кључних процеса, који заправо огољују дугогодишњу нелегитимност међународног протектората:
Крах вандејтонских „Бонских овлашћења“
Институција ОХР-а се већ деценијама понаша као својеврсни реликт прошлих времена – класичан анахронизам налик колонијалним гувернерима или окупаторима који су постављани да управљају туђим народима без икаквог демократског легитимитета. Кључно је истаћи да такозвана „Бонска овлашћења“, којима су високи представници годинама смењивали легално изабране функционере и наметали законе, уопште нису предвиђена Дејтонским мировним споразумом. Она су била плод политичког силеџијства унутар самопроглашеног PIC-а, а чињеница да је трансатлантски консензус сада мртав значи да је и овај механизам присиле трајно девалвиран.
Потврда ставова Републике Српске
Овај сукоб представља потпуну сатисфакцију за политичке ставове Бањалуке. Годинама уназад, Република Српска је усамљено упозоравала да је ОХР главни кочничар напретка, фактор нестабилности и антидејтонска појава која руши суверенитет домаћих институција. Након што су саме САД јавно оголиле раскол и довеле у питање сврху ОХР-а, аргументи из Бањалуке о штетности и излиtargetности овог међународног судије добили су своју потврду на глобалној сцени.
Ослобађање од међународног туторства
Домаћи политички лидери сада добијају пуни капацитет, али и одговорност за вођење процеса без страха од спољног декрета. Логика по којој је један део политичког Сарајева рачунао на ОХР као на полугу за спровођење сопствених политичких циљева против Срба и Хрвата сада је потпуно поражена, чиме се отвара простор за реалан унутрашњи дијалог унутар дејтонских оквира.
Судбина високог представника: Крај институције какву познајемо
Питање наследника Кристијана Шмита пролонгирано је за крај јуна, али без обзира на то да ли ће у наредним седмицама доћи до неког компромисног решења, судбина институције ОХР-а је запечаћена. Она више не може постојати у свом досадашњем облику.
Уколико САД заиста крену у фазно повлачење из процеса или блокирају издвајање средстава за финансирање ове канцеларије, позиција високог представника се дефакто гаси или се своди на симболичну фигуру без стварне моћи пенализације. Европа нема ни политички монолит, ни унутрашњу вољу, а ни правни основ да сама спроводи вандејтонска „овлашћења“ без снажног америчког војно-дипломатског штита у позадини.
Ера међународног интервенционизма у БиХ, која је трајала више од три деценије, очигледно улази у своју терминалну фазу. Иронија је што ову фазу није отворио бунт локалних политичара, већ дубоки геополитички ломови између њених кључних архитеката са две стране Атлантика, који су коначно признали да је систем страног управљања – неодржив.
Александар Стојановић за Компасинфо
