Nije svaka glad u stomaku, niti je svaka hrana od ovoga sveta. Postoji glad koju ne oseća telo, već srce – glad za prisustvom, za pogledom koji ne prolazi pored, za tišinom u kojoj neko ostaje s tobom. I ponekad, u najobičnijem susretu, čovek dotakne ljubav – jedinu hranu koja zaista siti. „Jer ogladneh, i dadoste mi da jedem; ožedneh, i napojiste me; stranac bih, i primiste me… Zaista vam kažem: kada učiniste jednome od ove Moje najmanje braće, Meni učiniste.“ (Matej 25, 35–40)
Bio je prohladan prolećni dan. Sunce se pokazivalo, ali kao da je još oklevalo da ogreje punim srcem. Vetar je prolazio kroz grane mladih stabala i nosio miris zemlje što se budi. Nije tražio telo, već dušu – kao tihi ispitivač.
Monah, stariji podvižnik, vraćao se u svoju isposnicu nakon nekoliko dana molitvenog tihovanja u planini. Njegovo lice bilo je mirno, kao da nije bilo u dodiru sa ovim svetom, ali u njegovom srcu – tiho, postojano ognjište ljubavi.
Na ulazu u obližnje selo, ugledao je prosjaka. Izgladneo, prljav, u poderanoj odeći, sedeo je pored puta i drhtao.
– Oče, imaš li nešto za jelo? – progovori prosjak, jedva razumljivo, tihim glasom koji koji se borio sa vetrom.
Monah zastade. Pogleda čoveka pred sobom. Otvori svoj vrećicu. U njoj – samo jedan komad suvog hleba. Ništa više. Trebalo je da ga sačuva za večeras, ali bez reči, bez trenutka oklevanja, ga pruži čoveku.
Prosjak, iznenađen, pogleda u hleb, zatim podiže pogled ka monahu. Suza mu skliznu niz lice. Primi hleb kao nešto najsvetije, i reče:
– Nisam gladan hleba, oče. Gladan sam pogleda, reči, ljudskog dodira.
Monah sede pored njega na hladnu zemlju. Nisu pričali mnogo. Nije bilo potrebe za rečima. Tišina je govorila umesto njih. Bila je to tišina ispunjena razumevanjem, saosećanjem, koja je govorila više od reči. A onda prosjak reče:
– Danas me niko nije pogledao kao čovek čoveka. Ti si me nahranio više nego hlebom.
Te večeri, u svojoj isposnici, monah je razmišljao o tom susretu. Nahranio je prosjaka hlebom. Ali je od njega dobio nešto dublje: tajanstveni ukus smirenja, nežni podsetnik na to da ne živimo samo od hleba, već od svakog dodira ljubavi.
Tišina u njegovoj keliji postala je svetla. A u njegovom srcu – neočekivana gozba.
Ponekad, kada mislimo da mi dajemo, u stvari smo mi ti koji primamo. I često, najgladniji ljudi nisu oni bez hleba – već oni bez pogleda, bez reči, bez tuđeg srca.
Ko je koga nahranio? Možda to i nije važno. Važno je da je neko u tom susretu doživeo Boga.
