Tragedije se dešavaju niotkud, iznenadno, bez najave i vremena za pripremu. I ljudi koji su verni Bogu bivaju zatečeni. Sve se okreće naglavačke. Kao da Bog nestaje pred njima. Kada nam je sve po volji, onda je Dobar, no kada se sve preokrene neumoljivo i iznenada, onda postoji osećaj ne samo odsustva, nego i nepostojanja Njegovog. Ipak, neretko umesto ukusa smrti, okusimo jedinstveno iskustvo čuda.
Mladi par, ljudi uistinu predani Crkvi, iskreno posvećeni, s prostodušnošću svoj život predaju u ruke Božje. On ih blagosilja obema rukama. Duhovna čeda starca Porfirija, poznatog savremenog i prosvetljenog svetitelja, koji grli njihov život sa svim njegovim doživljajima. On im je štit od svake nevolje, zaštita od svake pretnje. Njegova molitva prevazilazi sve prepreke. Mirno, blagodarno i bezbrižno teku dani. A Bog im daruje i petoro vesele dečice: dve devojčice i tri dečaka. Najstarije od njih je Eva. Jedno darovito, mudro stvorenje s razumom zrelog čoveka. Na njenom liku se ogleda prerana zrelost. Nebeska fiziognomija. Slatkih je manira. Voljena od svih. Opija i istovremeno izaziva osećaj dužnog poštovanja i distance. Napunila je dvanaest godina. Pravi anđeo. „Onima koji ljube Boga, sve ide na Dobro“. Najverovatnije tako misle i roditelji, i veoma spontano proslavljaju Boga. Kakav blagoslov, Bože moj!
Iznenada, jednog dana, dok bezbrižno korača glavnom ulicom, ispred kancelarije njenog oca neki automobil gubi kontrolu i život porodice, do tada nepomućen, iz korena remeti. Devojčicu šalje u bolnicu, a odatle u svet „gde nema bola, žalosti i uzdisanja, nego život večni“. Eva, neznano nam kako i zašto, za nekoliko trenutaka obrete se u Raju Božjem, gurajući svoje zatečene roditelje u pakao patnje i bolnog zaprepašćenja. Kao da Bog nestaje pred njima. Kada nam je sve po volji, onda je Dobar, no kada se sve preokrene neumoljivo i iznenada, onda postoji osećaj ne samo odsustva, nego i nepostojanja Njegovog. Starac Porfirije, s dubokom saosećajnošću, učestvuje u njihovom bolu, ali diskretno nastoji na ogromnoj ljubavi Božjoj, koju on sam izražava s toliko dobrote, vere i ljubavi, da eliminiše svaku sumnju u pogrešnost njegovih osećanja.
Život je pre svega jedno neprestano uspinjanje. Umesto da se nadaxnjujemo jednim zemaljskim anđelom, nezasiti milujući ga svojim osećanjima, jedino što sada možemo učiniti jeste traganje za njim, svojom ranjenom verom i bolnom molitvom.
Vreme teče. Ostala deca rastu, napretkom i svojim darovima ispunjuju majčin život bolnom srećom a očev skrušenošću prihvatanja Božanske volje. Uteha im je drugo dete Despina. Dete sasvim drugačije od Eve. Puna života, sve vreme u pokretu, uvek nasmejana. Sve što čini tesno je povezano s radošću, nadom, srećom, sjajem bezbrižne nevinosti. Gledaš je i imaš osećaj da predstavlja sliku „naslednika zemlje“, odraz žitelja Carstva Božjeg. Stičeš utisak da ova vrsta stvorenja nema nikakvog dodira s grehom, bolešću, smrću. Kada si u kontaktu s njima zaboravljaš sve ono što je negativno, svaku opasnost, sve što je mračno. Smiruješ se i potpuno tihuješ. Osim ako nisi majka koja je izgubila Evu iz svog zagrljaja, a da toga još nije ni svesna. Ako nisi onaj kome je iz vidokruga utekao jedan anđeo a još to ne možeš da shvatiš. Ako nisi onaj koji budući da je nekada verovao pogrešno, sada treba da bude ispravno neveran. Tada, čak i u svojoj sreći, uočavaš opasnost neumoljive slike Carstva Božjeg, vizantijsku strogost lika jednog Boga Koji se ne podsmeva na svetovan način, nego Svoj pogled uverljivo fiksira na svakog čoveka i na ceo svet.
Jednog prolećnog dana cela porodica se obrete u jednom epirskom manastiru, nedaleko od granice. Njihov prijatelj postaje monah. I on voli da se igra. Prijatelj je dece. Jednostavan i srdačan čovek. Sva njegova pojava, i pored ozbiljnosti monaškog izgleda, bez obzira na strogost iznenadne spoljašnje promene, i pored intenziteta svih njegovih monaških zaveta koje je on najiskrenije položio, veoma odgovara slici jednog velikog radosnog deteta. Igra se s decom. I ona se njemu raduju. Despina luduje. Cela atmosfera je veoma radosna i još punija blagodati. Sve je tako veličanstveno, tako lepo, toliko Božje, da ništa ne može narušiti ovu radost. Nedopustivo je to!
Ali, avaj, evo kako nije i nemoguće. Četiri dana posle postriga, ja u Atini dobijam jedan telefonski poziv od zajedničkog nam prijatelja zubara.
– Sedi, oče – kaže mi – nećeš verovati ono što čuješ.
– Šta se dešava? Pričaj! – odgovaram ja.
– Despina već danima ima neki bol na desnom kutnjaku. Uobičajen slučaj, pa smo rešili po povratku iz Epira da je pregledamo. Načinio sam snimak i gotovo sam siguran da ima osteosarkom na donjoj vilici. Ne mogu da verujem. Sve činim da osporim prvu dijagnozu, a ona se uvek potvrđuje.
Znao sam šta to znači; vađenje cele vilice, njena zamena jednom stranom karlice ili nekom njenom kosti, intezivne terapije, kvalitet života tragično obeshrabrujući i mogućnost života do pet godina ispod 10 posto procenata. Bolje je skončati nego tako živeti!
Ne mogavši da se pomirim s jednim takvim sledom događaja – Bog u Kojeg sam i ja verovao ne bi nešto tako dozvolio – sa strahom pitam prijatelja zubara: – Možda si kakvu grešku načinio? Zar ne bi bilo bolje da ponoviš neka ispitivanja? Da li je moguće da običnoj zubobolji uzrok bude osteosarkom?
– Nažalost, osteosarkomi donje vilice jasno i lako se dijagnostikuju, ali imaju veoma ružnu prognozu – odgovara mi. Pozvao sam te u nadi, ukoliko si u prilici, da im ikako pomogneš ne bi li odmah otputovali za Ameriku. Ne treba ni trena časiti.
Nije prošlo mnogo vremena od kada sam se, boraveći u Americi, susreo s takvim slučajem jednog grčkog deteta, pomogavši im u prevođenju i sporazumevanju. Svaki put kada je trebalo da se nađem s detetom – jednim plavušanom od sedam godina – od užasnog prizora srce mi se stezalo. Na hiljade pitanja je odzvanjalo mojom glavom, stotine osećaja tumaralo je mojim srcem. Osećao sam da se smućujem i patim kao nikada u svom životu. Na kraju, Ovo dete nije izdržalo. Poživelo je nekoliko stradalnih meseci nazovi života. Njegov izgled je do bola ranjavao nesrećne roditelje, ukazujući na to da mu ni najuspešnija nauka ovoga sveta nije mogla pomoći. Scenario se još jednom ponavljao. S nadom bi otišli u Ameriku, u najbolji centar, s možda najizuzetnijim lekarima na svetu, a vratili bi se u Grčku samo s pretpostavkama o daljem Toku života. Otišli bi s bolesnim, ali na izgled normalnim detetom, a vratili bi se s nečim što se ne može gledati i što se ne da podneti. I to u najboljem slučaju…
Otac, ovaj heroj, saznao je svu istinu. Majka ne baš mnogo stvari. Odmah odlaze do starčića, kako su ga zvali, do starca Porfirija, za blagoslov. A on, saosećajan kakav je, izražava veliku brigu i intenzivni strah. Jedini prozorčić koji je dozvolio da se u njegovoj slutnji neznatno izlije svetlost nade bilo je to što im je savetovao da odmah otputuju. Izgleda da je u njegovom srcu, zajedno s ogromnom borbom ljubavi, postojala i neka mala iskra nade. Ona je bila znak da treba odmah ići u inostranstvo.
Za nedelju dana roditelji s detetom odlaze u Ameriku, negde u Ohajo. Kakvo strašno putovanje! Agonija smešana s iščekivanjem, beznadežnost s nadom. Strah da se i sve što pružaš može pokazati sasvim nemoćnim, liči na oštricu koja se u ritmu pokreće po rani i čini da duša boli više od tela. Utešni saputnik im je molitva oca Porfirija. I njegova bleda nada..
Sve se odvija izuzetnom brzinom. Tri dana posle njihovog dolaska određuje se vreme operacije. Ponovljena su ispitivanja, potvrđeno je obolenje i lekari sve saopštavaju pravim imenom. Tako tamo određuje zakon i nalaže mentalitet.
Dan operacije. U Grčkoj sat pokazuje 4:10 poslepodne. Zvoni mi telefon. S druge strane majčin glas.
– Kako si, moj oče? Ne mogu sve ovo podneti! Maločas su odveli Despinicu u operacionu salu. Kazali su mi da će trajati oko sedam sati. Poludeću. Juče su mi pokazivali kako ću je hraniti. Dali su mi mali koferčić s pomagalima, jer ću joj ja mehanički otvarati usta. Pokazali su mi i jedno drugo dete koje je operisano protekle sedmice, kako bih se privikla, i umalo nisam ostala bez svesti. Ne mogu izdržati, moj oče, ne mogu. Pomoli se. Zovem i oca Porfirija, ali ne odgovara na telefon. Daj Bože da se moli za nas.
Ja bez glasa. Šta da kažem? Verovatno sam nešto i rekao, no ne sećam se. Neke od onih neprikladnih reči koje liče na uobičajene nezgrapne izraze ispravno postavljene jedan uz drugi, ali koji zajedno ne pružaju ni tračak snage i života.
Spustih slušalicu. U Ohaju je oko 8:15 ujutru. Tražila mi je da se pomolim. Koju molitvu da pročitam? Kad se ne nadam, kad ne verujem, kad se već otac Porfirije moli!? I šta ću reći Bogu? Zar On ne zna naše potrebe? Ne vidi li našu dramu? Pošto nam se do sada nije priklonila ljubav Njegova, zašto bi to činila od sada pa nadalje? A i šta bih tražio, kad ne verujem? Stidim se.
Na kraju sam i ja izgovorio par reči molitve. Uzeh svoje brojanice i zatražih da nas sve Bog pomiluje. Verovatno je to bilo najlakše, jer se nisam smućivao mislima. Ali, kada bih bio Bog i video jednog tako namučenog i duhovno jadnog popa da se moli na taj način, zažalio bih što imam i takvog popa i svoju Crkvu koja ima tako mizerne služitelje u svojim redovima.
Vreme neprimetno prolazi. U 5:20 ponovo zvoni telefon. Opet majka iz Amerike.
– Oče, uskoro je izvode iz operacione sale. Na kraju ništa strašno nije bilo. Izvukla se samo s izvađenim zubom. Rekli su mi da je samo cista, koja nije tako opasna. Šta bi to bilo? Znaš li ti? Ja nemam pojma. Verujem da mi govore istinu. Ako si u mogućnosti, pokušaj da se čuješ s ocem Porfirijem, jer nama se ne javlja na telefon. On će znati.
Glasno iskazah svoju radost, ali za sebe sačuvah potpunu sumnju, te prekinuh vezu. Sasvim je nemoguće, pomislih. Nema šanse. Odmah pozivam prijatelja zubara i prepričavam mu događaj. Razgovaramo kratko, razmenjujemo svoje misli i sumnje. On sa svog stručnog stanovišta. I dolazimo do zaključka: dijagnoza osteosarkoma je tako jasna – svakako potvrđena i ovde i u Americi – a njegova razlika od oštre izrasline je tako velika i očigledna, da su verovatno shvatili kako se stanje pogoršalo pa nisu hteli pristupiti radikalnim intervencijama. Psihološko stanje toliko ranjene majke nije izdržalo istinu, te joj je neko rekao ovako lepu bajku da ne doživi slom. Nažalost, izgleda da su stvari mnogo lošije no što smo verovali.
Odlučujemo da moj prijatelj pozove starca Porfirija. Možda je on u međuvremenu stupio u kontakt s Despininim ocem, koji bi imao objektivnije saznanje o stanju.
Doktor telefonira. Starac Porfirije podiže slušalicu i odgovara:
– „Prošli smo kroz vatru i vodu i izveo nas je u spokoj“ (Ps.66,12). Na kraju ništa ozbiljno nije bilo. Izvadili su joj zubić i smirila se i ona i mi. Sada počinje slavoslovlje. Ništa drugo.
– Šta se desilo, baćuška? Da li ti je javio Despinin otac?
– Ne, ni sa kim nisam razgovarao. Molio sam se i tek sada, kada se moja duša utešila, uzeh telefon u ruke. Despina je odlično. Ako razgovaraš s njima, reci im da se ne žure s povratkom, nego neka ostanu nekoliko sedmica da vide Ameriku. Umesto tumora naišli su na cistu. Umesto cele donje Vilice izvadili su samo jedan zub. Umesto ukusa smrti, svi smo okusili jedinstveno iskustvo čuda. Jednog čuda koje je učinio Bog. Jednog pak čuda koje ne bi učinio da nije bilo Starca Porfirija.
Čim je završila srednju školu Despina se udala. Danas je majka mnogo dece. Ističe se svojim otvorenim srcem. Puna je života i vere. Njen život je jedno čudo. Ima sve. Jedino što joj nedostaje jeste… jedan zub. Ali pošto je kutnjak, to se i ne primećuje. A i kada bi se video, činio bi je još lepšom. Pokazivao bi ne ono što jeste, nego ono što izobražava. „Blagodat Božja diše gde hoće“.
Mitropolit Nikolaj Hadžinikolau
