Tadašnji predsednik Sjedinjenih Država Džimi Karter pozvao je na bojkot letnjih Olimpijskih igara u Moskvi 1980. godine, zbog invazije SSSR-a na Avganistan 1979.
Mada većina transatlantskih saveznika SAD u početku nije ispoljila veliki entuzijazam prema ideji Amerikanaca o bojkotu, u Moskvu ipak, osim američkih, nisu došli ni sportisti iz još 66 država.
Četiri godine kasnije, kada je domaćin Olimpijade bio Los Anđeles, imperija je uzvratila udarac: SSSR nije poslao svoje takmičare u „grad anđela“, a za sobom je „povukao“ još dvadesetak država. Iran i Albanija su jedine zemlje koje su bojkotovale i Olimpijske igre u Moskvi i Olimpijadu u Los Anđelesu.
Jedna od stvari koje su obeležile političku karijeru Džimija Kartera, predsednika SAD od 1976. do 1980. godine, je i snažno zalaganje za bojkot Olimpijskih igara u Moskvi 1980. na koje, osim američkih, nisu došli ni sportisti iz još 66 država.
Četiri godine kasnije, kada je domaćin Olimpijade bio Los Anđeles, potvrđeno je pravilo da svaka imperija uzvraća udarac: SSSR nije poslao svoje takmičare u „grad anđela“, a za sobom je „povukao“ još dvadesetak država.
Moskva je pobedila Los Anđeles u zadnjem krugu glasanja u MOK
Valja podsetiti da je Moskva domaćinstvo OI dobila 1974. godine nakon što je, u zadnjem krugu glasanja u Međunarodnom olimpijskom komitetu (MOK), pobedila jedinog suparnika – Los Anđeles.
Takav izbor viđen je i kao znak jačanja detanta i pobeda olimpijskog duha nad ideološkim predrasudama, jer je prvi put izglasano da se Olimpijske igre održe u jednoj komunističkoj zemlji.
Iako je u eri modernog olimpizma, početoj 1896. obnovom Igara iz drevne Helade, bilo još bojkota, dva pomenuta imala su najveću „težinu“: ne samo zbog masovnog izostanka država, čime je okrnjen planetarni događaj koji promoviše zdrav sportski duh, prijateljstvo među narodima i mir, nego i zbog doprinosa ponovnom zaoštravanju međusobnih odnosa dve supersile tadašnjeg hladnoratovskog vremena, čija je trka u naoružavanju, uključujući i atomsko, svet ubrzano primicala kataklizmi.
Avganistan kao izgovor za bojkot
SAD su kampanju za bojkot OI u Moskvi pravdale invazijom SSSR-a na Avganistan 1979. Rat u toj zemlji je potrajao deset godina, a sve grupe koje su se borile protiv Sovjeta, uključujući i islamske ekstremiste, oružjem i na mnoge druge načine pomagali su Amerikanci i njihovi saveznici.
Čuveni strateg američke politike Zbignjev Bžežinski je kasnije priznao da su SAD sve učinile da Sovjete što duže drže u avganistanskim gudurama, u koje su 12 godina posle povlačenja Sovjeta, 2001, ušli američki vojnici čiji je boravak tamo takođe završen neslavnim povlačenjem, 2021. godine.
Ideja da se ide na bojkot „ruske Olimpijade“ prvi put je razmatrana na sastanku NATO-a u decembru 1979. Prethodila su joj zalaganja grupa za zaštitu ljudskih prava da se SSSR kazni i na takav način, a dodatnu snagu iznetoj ideji dao je sovjetski nuklearni naučnik, disident i borac za ljudska prava Andrej Saharov, dobitnik Nobelove nagrade za mir 1975. godine. On je, osudivši „agresiju na Avganistan“, zaključio da njegova domovina ne zaslužuje događaj kakav je Olimpijada.
President Jimmy Carter and General Secretary Leonid Brezhnev signed the SALT II strategic arms limitation treaty between the U.S. and the U.S.S.R. #OTD, June 18, 1979. @CarterLibrary: https://t.co/g7435qZr7c
📷: Carter and Brezhnev at the Vienna Summit. 6/15/79. #coldwar pic.twitter.com/Dm0whtEbUN
— OurPresidents (@OurPresidents) June 18, 2018
„Miniranje“ OI u Moskvi
Američka administracija je potom otvoreno krenula u „miniranje“ Igara u Moskvi. Već u januaru 1980, SSSR je upozoren da će se, ako u roku od mesec dana ne povuče trupe iz Avganistana, suočiti sa mnogobrojnim posledicama među koje je spadao i bojkot Olimpijade, u čiju su pripremu Sovjeti već bili uložili ogroman novac.
SSSR je za manje od pet godina podigao preko 90 zdanja za potrebe OI, među kojima su bili sportski centar „Olimpijski“, kanal za vodene sportove, biciklistička staza, aerodrom „Šeremetjevo – 2“, Olimpijsko selo, novi TV centar, hotelski kompleks „Izmajlovo“, tada najveći u Evropi, sa deset hiljada ležajeva. Obnovljen je i najveći stadion u zemlji „Lužniki“, i danas ponos Moskve i Rusije.
Bojkot i borba protiv bojkota
Ideju Amerikanaca o bojkotu odmah su podržale njihove prve komšije Kanađani, dok kod transatlantskih saveznika SAD nije odmah ispoljen takav entuzijazam. U prvi mah, posebno naglašeno bilo je odbijanje (tadašnje) Zapadne Nemačke, a ideja Vašingtona nije činila srećnim ni Britance, Francuze, Italijane…
Džimi Karter je, uz bojkot, imao i rezervni plan za oduzimanje domaćinstva Sovjetima, a time i prilike da se oni svetu predstave u što boljem svetlu, što je oduvek bio cilj domaćina svih velikih sportskih takmičenja.
Američki predsednik je zatražio od Međunarodnog olimpijskog komiteta (MOK) da OI trajno preseli u njihovu postojbinu Grčku kako bi se, navodno, izbegli slučajevi njihove politizacije i neprimerenog promovisanja njihovih domaćina. Njegova ideja je, međutim, odbačena.
Karterova „tvrdoća“ nije dobro prihvaćena ni na njegovom sastanku sa američkim sportistima, potencijalnim olimpijcima, kada ih je zamolio da dobrovoljno odustanu od puta na OI u Moskvu. Nešto kasnije, kada je Amerika ozvaničila bojkot, 25 njenih takmičara je zbog toga tužilo vlastitu državu. Sud, međutim, nije stao na njihovu stranu.
Sovjeti nisu pristali na ultimatum
Sovjeti, očekivano, nisu pristali na ultimatum, a u međuvremenu su, po odluci Centralnog komiteta Komunističke partije, razradili plan suprotstavljanja „neprijateljskoj kampanji“ u vezi Olimpijskih igara, koju su predvodile SAD.
Od MOK-a je odlučno zahtevano da ne podleže „zapadnoj propagandi“ i da sport brani od političkih uticaja, a ideja Amerikanaca je posebno obesmišljavana u „trećem svetu“ i bloku nesvrstanih zemalja, nekad mahom kolonija Zapada.
Kada su Amerikanci u proleće 1980. ponovili da je uslov za odlazak njihovih olimpijaca u Moskvu „izlazak Sovjeta iz Avganistana“, predsednik MOK-a lord Majkl Kilanin je pokušao da održavanje Olimpijade u „punom kapacitetu“ osigura kroz razgovor sa liderima SAD-a i SSSR-a, Džimijem Karterom i Leonidom Brežnjevom.
Nije mu se posrećilo, a razočarani MOK je, shvativši da od popuštanja Amerikanaca neće biti ništa, ukazao da su „pritisci SAD i drugih zemalja koje zagovaraju bojkot neprikladno sredstvo za postizanje političkog cilja, a žrtve takve akcije su prvenstveno sportisti“.
Moskovska Olimpijada
Olimpijske igre u Moskvi počele su 19. jula 1980, a trajale su do 3. avgusta. Učestvovalo je 5217 takmičara iz 80 država (najmanje od 1956), a bojkotovalo ih je 66 zemalja predvođenih Sjedinjenim Državama. Više država, poput Francuske i Velike Britanije, poslalo je smanjene sastave, a iz nekih su došli samo pojedinci.
Italijanski predsednik Sandro Pertini bio je izričit u želji da sportisti njegove zemlje idu u Moskvu, a britanski Olimpijski komitet je odbio predlog „čelične lejdi“, premijerke Margaret Tačer da se u potpunosti sledi Karterov stav. Zlatne medalje Britanaca, Francuza i Italijana su u Moskvi propraćene olimpijskom himnom i dizanjem olimpijske zastave.
Svečano otvaranje Olimpijskih igara u Moskvi, 1980.
U sovjetsku prestonicu nisu stigli ni Kinezi, Japanci i Zapadni Nemci koji su, uprkos prvobitnom protivljenju koje je Vašingtonu saopštio kancelar Helmut Šmit, na kraju ipak prihvatili „apel“ SAD-a.
Sa Igara je izostao i zakleti američki neprijatelj Iran, ali ne zato što je sledio Ameriku, nego zbog toga što je teokratski režim ajatolaha Homeinija osudio ulazak ruske vojske u Avganistan.
Sa zapada Evrope, što iz današnje vizure odnosa na Starom kontinentu deluje nestvarno, došli su i Finci, Šveđani, Island i Španci.
Jugoslavija je poslala svoj Olimpijski tim na OI u Moskvu
Jugoslavija, uvek politički razapeta između Istoka i Zapada, poslala je svoju sportsku ekspediciju u Moskvu. Odluka o tome doneta je pre smrti Josipa Broza Tita (4. maja 1980) i nije bilo inicijativa da se ona eventualno promeni nakon toga.
Po broju osvojenih medalja najuspešniji je, prema očekivanju, bio SSSR, sledila ga je Istočna Nemačka (DDR), a treća je bila Bugarska. Jugoslavija je osvojila devet odličja, među kojima i svoju jedinu zlatnu olimpijsku medalju u muškoj košarci.
Zategnutost između SAD i SSSR demonstrirana je i na zatvaranju Igara. Suprotno olimpijskom protokolu, kao simbol narednog domaćina OI pojavila se zastava Los Anđelesa, a ne američka, jer zvanični Vašington nije na to pristao.
Bojkot igara u Los Anđelesu
Već tada, mnogima je bilo jasno da će se Sovjeti revanširati Amerikancima za bojkot Olimpijade u Moskvi neodlaskom njihovih takmičara u „grad anđela“ u Kaliforniji 1984. godine. Ni moskovske ni američke Igre nisu, po običaju iz drevne Grčke, zaustavila rat u Avganistanu koji je i bio povod trvenju velikih sila na „olimpijskom terenu“.
Iako je od Olimpijade u Moskvi do naredne u Los Anđelesu prošlo pune četiri godine, zategnutost između Sovjeta i Amerikanaca nije smanjena, nego povećana. U međuvremenu, detant je usporen i ponovo su bujali stari animoziteti između dugogodišnjih rivala, glavnih nosilaca oštro suprotstavljenih svetskih ideologija – kapitalizma i komunizma.
Mada su Amerikanci očekivali sovjetski bojkot „njihovih“ Igara, novi predsednik Ronald Regan, koji je u Belu kuću ušao početkom 1981. godine, pokušao je da ovaj problem reši stavljajući ga van konteksta drugih tema koje su opterećivale američko-sovjetske odnose.
#TBT
President Reagan with members of the 1984 Summer Olympic Team in Los Angeles, CA. (Credit:Reagan Library) pic.twitter.com/0HJhACkzyV— U.S. Secret Service (@SecretService) August 11, 2016
Njegova administracija je u jednom trenutku čak ponudila Moskvi da ispuni sve njene zahteve za nastup sportista SSSR-a i zemalja Istočnog bloka u Los Anđelesu, što je bilo suprotno suštini spoljne politike tog „jastreba“. Željeni odgovor sa druge strane tadašnje Gvozdene zavese nije stigao.
Sovjeti su o svom bojkotu Amerikance obavestili dva i po meseca pre OI
Sovjeti su o svom bojkotu OI u Los Anđelesu Amerikance obavestili 8. maja 1984, dva i po meseca pre svečane ceremonije njihovog otvaranja. Reganu je poruka o tome stigla od tadašnjeg lidera SSSR-a Konstantina Černjenka.
Kao razlog za bojkot navedena je „zabrinutost za bezbednost sovjetskih sportista u uslovima rasplamsavanja šovinističkih osećanja i antisovjetske histerije u Sjedinjenim Državama“. SSSR-u se nije dopala ni komercijalizacija Igara u LA, iako MOK nije bio protiv toga.
Ta Olimpijada je, inače, bila prva posle 1932. godine koja je domaćinu donela profit. Sovjeti su smatrali da to nije u skladu sa principima olimpizma.
Sovjetski bojkot je bio predstavljen kao odmazda
Svetska glasila su većinom sovjetski bojkot predstavljala kao – odmazdu, a tu reč su koristili i ruski mediji. Pisano je, uz ostalo, i da je sovjetska tajna policija KGB u nesvrstanim državama vodila opsežnu akciju raspirivanja straha od navodnih razularenih bandi u „uličnoj džungli Los Anđelesa“.
Amerikanci su, prema informacijama njihovih sredstava javnog informisanja, bili „apsolutno zapanjeni“ sadržajem poruke prispele iz Kremlja. U Moskvi su se, istovremeno, čudili tolikom licemerju SAD.
Predsednik Regan je tada izjavio da je sovjetsko odbijanje posledica straha od bekstva njihovih olimpijaca u Ameriku, a iz njegovog okruženja lansirane su i teze o navodnoj „bojazni Rusa“ da bi im mogao biti raskrinkan sistem dopingovanja vrhunskih sportista, o čemu se u to vreme dosta govorilo u svetu, posebno na Zapadu.
Varšavski pakt i ostali
SSSR nije pozvao svoje saveznike da ga slede u bojkotu, ali se znalo da će oni to učiniti. Sve članice Varšavskog pakta, sem Rumunije, podržale su Moskvu i Vašingtonu poslale svoje odluke o bojkotu Igara u Los Anđelesu.
Mađarska je svoj korak objasnila slutnjom da bi njeni sportisti u Los Anđelesu mogli biti dovedeni u opasnost, dok su Poljaci optužili Ameriku da je „svojom kampanjom poremetila svrhu Igara“. Među devetnaest država bojkotaša bile su i Kuba, Etiopija, Angola, Avganistan, Vijetnam, Mongolija, Laos, tadašnji Južni Jemen, Severna Koreja, Albanija.
Iran je odlučio da ne šalje svoje sportiste u Los Anđeles „zbog mešanja SAD u zbivanja na Bliskom istoku, njihove podrške režimu koji okupira Jerusalim i zločina koje su počinile u Latinskoj Americi, pre svega u Salvadoru“. Gornja Volta (današnja Burkina Faso) se odlučila na bojkot zbog podrške SAD Južnoj Africi, koja je u to vreme sprovodila aparthejd, a Libija zbog toga što je libijskim novinarima odbijen ulazak u SAD.
Iran i Albanija su jedine zemlje koje su bojkotovale i Olimpijske igre u Moskvi i Olimpijadu u Los Anđelesu (doduše, Albanija se nije pojavljivala ni na jednoj Olimpijadi od 1976. do 1988. godine, bez zvaničnog objašnjenja).
OI u Los Anđelesu su imale više učesnika
Po odzivu zemalja i broju takmičara, OI u Los Anđelesu su uveliko premašile one u Moskvi: stiglo je 6.797 sportista iz 140 zemalja. Među državama učesnicama bila je i Jugoslavija koja je osvojila ukupno 18 medalja (sedam zlatnih, četiri srebrne i sedam bronzanih).
U kasnijoj istoriji Olimpijskih igara više nije bilo ovakvih bojkota, ali je bilo takozvanih diplomatskih bojkota koji su izražavani nedolaskom svetskih lidera na ceremoniju svečanog otvaranja Igara, uglavnom iz političkih razloga.
Veliki bojkot te vrste zabeležen je pre dve godine, kada na otvaranje Olimpijade u Pekingu nisu došli lideri SAD, Velike Britanije, Nemačke, Australije i još nekoliko zemalja. Kao razlog svom odsustvu naveli su kršenje ljudskih prava u Kini.
Autor: Jovo Vuković
