Pravoslavlje nije tek tako neko apstraktno (teološki misaono) hrišćanstvo, pa čak ni neko prihvatanje Hristovog morala. Pravoslavlje je zajednica. Mora da se naglasi: sa vaskrslim Hristom, jer da Hristos nije vaskrsao duhovna zajednica bi među ljudima bila nemoguća, a vera u Boga bi bila apsolutna besmislena.
Ne bi imala nikakvog smisla; ne bi nikakvog smisla imalo ni postojanje Boga. Zbog toga Pravoslavlje nije tek tako neki monoteizam, na primer kao neki monoteizmi, kako mi često čujemo da „svi verujemo u istog Boga“.
Pravoslavlje je zajednica sa vaskrslim Hristom
Ne verujemo svi u istog Boga, mada smo svi deca istog Boga. Pravoslavlje je, dakle, zajednica sa vaskrslim Hristom, i na osnovu te zajednice sa vaskrslim Hristom, pripadnošću toj zajednici, čovek je bogolik i duhovno bogat.
To je strašno veliko lično bogatstvo, veće nego što ga ima i jedan književnik kao, recimo, Tolstoj, koji ima stotinak likova u romanu „Rat i mir“.
Bolest nije ništa drugo nego egocentrizam
Greh čovekov se sastoji u kidanju čovekove zajednice s Bogom, a samim tim i s ljudima. Bolest nije ništa drugo nego egocentrizam. I sada je pitanje: kako da otklonimo ono što nas odvaja od zajednice (sa Bogom i ljudima) i što nam oduzima veru, smisao vere? U tome je i pitanje: kako da shvatim sebe da bih došao u zajednicu sa vaskrslim Hristom?
Dakle, greh je kidanje ljudske zajednice.
A ljudska zajednica je onaj oblik društvenosti koji odgovara potrebama ljudske prirode, i to Bogom stvorene ljudske prirode koja je tajna i koju samo Tvorac zna do kraja. Ta priroda će uvek i najgenijalnijeg književnika zadiviti kad je bude posmatrao. Zadiviće ga uvek iznova.
Ljudska priroda je Bogom dana ljudska realnost
Tu ljudsku prirodu odriče metafizika i marksizam (isto tako, jer je ponikao iz metafizike). Međutim, ta ljudska priroda je Bogom dana ljudska realnost bez koje nema ni ljudske zajednice.
Ona je nešto sasvim određeno, Bogom određeno i realno. Đavolski, satanski je posao zanemariti ili čak prezirati u sebi i u drugim ljudima tu ljudsku realnost, suštinu čoveka, Bogom danu ljudsku prirodu.
Zanemarujući tu ljudsku prirodu mi odbacujemo i svaku mogućnost prave ljudske zajednice, jer je ona moguća isključivo u saglasnosti sa potrebama ljudske prirode.
Sloboda kao glavna karakteristika ljudske prirode
U toj ljudskoj prirodi, najznačajnije svojstvo njegovo je sloboda. Ona je u Pravoslavlju vrlo određena; nije nešto mnogoznačno, maglovito i neodređeno. Sloboda je čovekova moć, Bogom dana moć, da odredi cilj ili svrhu svog postupka i da se postupkom ili ponašanjem drži toga cilja, pa makar ga to odvelo i u najveće patnje ili čak u smrt. To je sloboda.
Prema tome, sloboda je čovekova sposobnost za junaštvo, za herojstvo, za svetost, za mudrost i za mučeništvo. Sloboda je, dakle, čovekova sposobnost da se pri određivanju cilja i svojih postupaka suoči i sa smrću.
To je sposobnost njegova: da od cilja ne odustane. Tako je ljudska priroda, samom slobodom, iznad pitanja života ili smrti („s onu stranu života i smrti“). A to znači da ona nije biološka kategorija. Zato čovek nije biološko biće. Hrišćanstvo tako uči o ljudskoj prirodi.
Sloboda je središte pravoslavlja i zajednice
U krugu hrišćanskih teologija i onih koji to žele da budu, Pravoslavlje se odlikuje time što, priznajući stvarnost Bogom dane ljudske prirode, uočava slobodu kao bitno, Bogom dano svojstvo te ljudske prirode: slobodu kako smo je ovde maločas izneli. To nije moja definicija slobode. To je definicija vizantijskih velikih crkvenih otaca i mislilaca.
Pravoslavlje uočava i slavi tu slobodu isto onako kako slavi i samog Hrista. Tako bismo našu definiciju ljudske zajednice mogli dopuniti da bi bila hrišćanska, pravoslavna: to je onaj oblik društvenosti koji odgovara ljudskoj prirodi i njenoj bitnoj slobodi. A ako ne odgovara slobodi, ne odgovara ni ljudskoj prirodi, te onda nije ni ljudska zajednica.
Ovom definicijom se krećemo, dakle, ne samo u krugu hrišćanske misli, nego u samom središtu toga kruga, u Pravoslavlju. Hristos se javlja kao Drugi Adam, izložen istom iskušenju kojem je bio izložen Adam, s tim što Hristos odoleva, svestan slobode. O tome govori Dostojevski u „Velikom inkvizitoru“.
Samo Hristos je mogao da obnovi zajednicu sa čovekom
Praroditeljski greh je bio i ostao ogrešenje o sopstvenu, Bogom danu, ljudsku prirodu. Samim tim je odmah raskinuta i ljudska zajednica koja je iskonski zajednica ljudi s Bogom.
Greh raskida je tako dubok da je samo Hristos, Drugi Adam, mogao ponovo da uspostavi tu vezu, da poništi Greh, jer se u tome Grehu ne radi tamo o nekoj jabuci, nego o Pričešću kao zajednici s Bogom, kao što je Pričešće zajednica sa vaskrslim Hristom. Greh Praroditelja je u tome što su se, ne znajući, pričestili Satanom, stupili u zajednicu s njim!
Čovekovu slobodu ne može dovesti u pitanje ni Satana
Pa kako se Adam i Eva pred Bogom pravdaju? – Adam svaljuje krivicu na Evu, „ženu koju si udružio sa mnom“, kaže on Bogu. Na taj način svaljuje krivicu na samog Boga, deo krivice.
Eva svaljuje krivicu na Zmiju, tj. na Satanu: „Zmija me prevari, te jedoh“. Zmija je njih pričestila svojim duhovnim otrovom, smrću. No, odricanjem svoje sopstvene krivice Adam i Eva negiraju svoju slobodu, svoju ljudsku prirodu.
Bog i Pravoslavlje, međutim, ne primaju takvo objašnjenje greha koje su dali Adam i Eva i takvo izvinjenje njihovo ili umanjivanje svoje krivice. Adama ne opravdava to što ga je neko navodio na greh, a Evu ne opravdava ni to što je nju na greh naveo sam Satana.
Čoveka, ako učini greh, ne opravdavaju iskušenja ili čari kojima je bio izložen. Greh ne može biti oprošten ako se on pravda krivicom drugih. Čovek je slobodan i tu slobodu ne može dovesti u pitanje ničija volja, pa ni sam Satana.
Greh leži u potiskivanju svesti o sopstvenoj slobodi
Kada ovo govorim, govorim iz iskustva o ljudima koje sam gledao u Drugom svetskom ratu, 1941: oni su bili sečeni na komade, a nisu hteli da izdaju svog druga ili saradnika. To su veliki karakteri.
Čovek je pokazao da vlada svojom reči. On odlučuje o svojim postupcima, a kad podleže strahu, bolu, iskušenjima ili tuđim nagovaranjima ili uticajima, onda to čini samo da bi u tim odnosima (u toj društvenosti uticaja i nagovaranja) potisnuo svoju svest o sopstvenoj slobodi. A baš u tome potiskivanju je greh.
Sloboda nije umanjena ni praroditeljskim grehom
Zato Drugi Adam, Hristos, kaže i upozorava ljude (u Velikom inkvizitoru to je suštinska poruka) – da moraju čuvati i gajiti svest o svojoj slobodi. Nikakvim grehom, ni praroditeljskim, sloboda nije umanjena.
Može biti umanjena samo čovekova svest o toj svojoj slobodi. A ta svest je sama hrišćanska vera. Ona čoveka osposobljava za pokajanje kojim se čisti od strasti; osposobljuje za Pričešće.
Tako uči Pravoslavlje i sam Hristos, Bog. Čovekova sloboda je jača od Zla i Satane. Ako se zlo pojavilo u svetu, pojavilo se zato što je sa čovekovim Grehom ušlo u svet! Čovek je odgovoran za pojavu zla u svetu: samo on!
Ne priznajući svoju slobodu, potiskujući svoju svest o slobodi (a to čine kad svoju krivicu svaljuju na drugog), Adam i Eva skrivaju svoju krivicu i odbijaju pokajanje. Zato, i tek na to ih je Bog izgnao iz Raja, tj. prekinuo zavet, zajednicu s njima. Raj je zajednica s Bogom. Ili tačnije, odbijanjem pokajanja, potiskivanjem svesti o svojoj slobodi i odgovornosti.
Adam i Eva se i sami kriju od Boga, napuštaju svoju veru, kidaju zajednicu s Bogom (sami se kriju!) pre nego što ih je On otkrio, pre nego što će imati još jedan susret s Bogom. Dakle, zajednicu, koja je Raj (Nebesko carstvo) kidaju oni, od Boga se sakrivaju oni. I obratno, obnovi vere (i vraćanju u Carstvo nebesko, zajednici čoveka s Bogom i ljudima) prethodi pokajanje.
„Pokajte se, jer se približilo Carstvo Nebesko“
Zato Preteča Hristov, Sv. Jovan, poziva: „Pokajte se, jer se približava Carstvo nebesko“. Govoreći savremenim jezikom: ne krijte sebi da ste slobodni i odgovorni za sve što činite. I apostol Petar je raskinuo zajednicu sa Hristom, sa Bogom. Dakle, bio je na ivici da bude izgnan, kao Adam i Eva. Triput se odricao. Ali se i pokajao, što je bilo dovoljno da njegova zajednica sa Bogom bude obnovljena.
Predstavljajući sebe kao Petrovog naslednika, papa se, međutim, nikad ne kaje: on je „nepogrešiv“! A Hristos je rekao Sv. Petru: „Ti si stena na kojoj ću sagraditi Crkvu“, misleći na Petrovo pokajanje, na svest o slobodi; na svesti o odgovornosti čovekovoj Hristos gradi Crkvu. To je bitno.
Kad je raskinuta zajednica s Bogom, više nije bila moguća ni ljudska zajednica među ljudima: čak ni onda kad su ljudi srodnici i članovi iste porodice. Ljubav je zamenjena društvenim odnosom gospodara i sluge. Žena je stavljena pod vlast jačeg, pod vlast muža.
Brat ubija rođenog brata, Kain Avelja. Život postaje muka kao što će i Edip ubiti roditelja i obležati svoju roditeljku. Sve to u krizi (u odsustvu zajednice), a to znači u krizi ili odsustvu vrednosti i etike, i svega što je nastalo čovekovim odbijanjem da uvidi svoju odgovornost i krivicu, odbijanjem da se pokaje.
Zato sada možemo još nešto dodati prvobitnoj definiciji zajednice, ljudske zajednice: to je oblik društvenosti koji odgovora Bogom stvorenoj ljudskoj prirodi, slobodi u toj prirodi i čovekovoj svesti o slobodi, tj. pokajanju.
Odsustvo zajednice je i odsustvo vrednosti. A odsustvo vrednosti je odsustvo etike. To je i kriza civilizacije. Pravoslavlje je zajednica, Crkva, a ne neki religiozni egocentrizam. Ne može čovek sam izaći pred Boga. Neće imati priliku da izađe pred Boga.
Svaka civilizacija počiva na posebnom, toj civilizaciji svojstvenom sistemu vrednosti. Kriza vrednosti znači zato krizu same te civilizacije. Vrednosti definišu zajednicu. Čitav sistem vrednosti jedne civilizacije izveden je, i u svakoj civilizaciji tokom istorije čovečanstva bio izveden, iz osnovne ili konstitutivne vrednosti.
Mi živimo u jednom vremenu promene civilizacije. Nova civilizacija može nastati tek kad nju konstituiše osnovna vrednost: konstitutivna vrednost, jer konstituiše (zasniva) elitnu zajednicu (Crkvu) koja obnavlja ili stvara civilizaciju.
To je vrednost koja konstituiše sve vrednosti sistema i sam taj sistem kao celinu i zajednicu. Konstituiše bez obzira na to da li je čovek te civilizacije (čovek koji je predan toj civilizaciji) svestan da je u svim vrednostima te civilizacije i u njegovom etičkom osećanju prisutna ta konstitutivna vrednost.
Ona je prisutna i kad on nje nije svestan. Ta konstitutivna vrednost je svesno ili nesvesno prisutna predstava o tome šta čovek jeste i kakav treba da bude, kakva je priroda čovekova. I svaka civilizacija ima svoju predstavu o čoveku. Iz te predstave izvedene su sve ustanove civilizacije. Ta predstava je, štaviše, najplodnija i najdelotvornija kad čovek nije svestan te svoje predstave.
Ona čini samu osnovu istorijske svesti i etičkog osećanja čoveka jedne civilizacije. Ona je, naime, element vere, verskog osećanja, a ne nekog znanja ili nauke. Njenim osvešćenjem javlja se – ne znanje ili filozofski pojam o čoveku – nego saosećanje sa čovekom ili narodom i predstava nošena tim osećanjem, predstava o značaju, suštini, višem određenju i smislu čoveka s kojim saosećamo.
