Događaji vezani za nekanonsko mešanje carigradskog patrijarha Vartolomeja i njegovog Sinoda u ukrajinsku crkvenu krizu i stvaranje „Pravoslavne crkve Ukrajine“ („PCU“) mnogi pravoslavni jerarsi i analitičari s pravom smatraju delom projekta većih razmera, koji ima za cilj unifikaciju hrišćanskog sveta pod rukovodstvom Vatikana uz učestvovanje Fanara. Napori Vaseljenske patrijaršije usmereni na propagiranje ideje „prvog bez jednakih“, kao i aktivan ekumeniski dijalog s Rimokatoličkom crkvom, doveli su do značajnih promena u svetskom pravoslavlju. U ovom kontekstu projekt „PCU“ predstavlja eksperimentalni poligon za isprobavanje metoda i prakse razaranja ustaljenog poretka u odnosima između pomesnih pravoslavnih crkava i izobličavanje ekumenskog dijaloga. Ovaj referat je posvećen analizi datih procesa, proceni posledica, kao i razmatranju načina za zaštitu kanonskog poretka u sadašnjoj crkvenoj situaciji.
Poslednjih godina vaseljenski patrijarh Vartolomej aktivno propagira koncepciju „prvog bez jednakih“ koja nameće mnogo pitanja i izaziva zabrinutost u drugim pomesnim pravoslavnim crkvama. Po ovoj koncepciji, carigradski patrijarh stiče poseban status u pravoslavnom svetu koji ne pretpostavlja samo prvenstvo časti već i prvenstvo vlasti. Usled takvog pozicionirnja, patrijarh Vartolomej preuzima ovlašćenja koja nisu predviđena kanonima i istorijskom praksom pravoslavlja.
Zalažući se za ideju svog prvenstva na pravoslavnom Istoku, Fanar teži zbližavanju s Vatikanom. Zajednička bogosluženja i molebani predstavnika Carigradske patrijaršije i Rimokatoličke crkve postali su uobičajena pojava. Zanimljive su izjave samog patrijarha Vartolomeja o želji da se ujedini s rimokatolicima. Na primer, 2021. godine, proslavi u čast Svetog apostola Andreja Prvozvanog u Carigradu prisustvovala je delegacija Vatikana na čelu s kardinalom Kurtom Kohom. Patrijarh Vartolomej je u svojoj propovedi istakao da njegovi susreti s papom Franjom pojačavaju želju za „zajedničkim putirom Evharistije“. Ovo ukazuje na aktivne pokušaje zbližavanja Fanara i Rimokatoličke crkve. Slične pojave su više puta potvrđene, posebno uoči proslave 1700. godišnjice Prvog vaseljenskog sabora 2025. godine.
U ovom kontekstu važno je istaći da je Pravoslavna Crkva više puta osuđivala Uniju. Svetsko pravoslavlje je još 2003. godine preko predstojateljâ svih pomesnih pravoslavnih crkava izrazilo solidaran stav povodom Unije i pokušaja uspostavljanja unijatske patrijaršije u Ukrajini. Ovaj odgovor je dat u memorandumu kardinala Valtera Kaspera koji se u ime Apostolske stolice obratio Njegovoj svetosti patrijarhu moskovskom i cele Rusije gospodinu Aleksiju II. Nakon što je patrijarh Aleksije memorandum prosledio poglavarima svih pomesnih crkava, oni su poslali svoje odgovore rimskom papi, uključujući i Carigradskog patrijarha Vartolomeja, koji mu je uputio specijalnu poslanicu. Unija je u ovim poslanicama okarakterisana kao eklisiološka jeres koja nema pravo na postojanje u hrišćanstvu, a stvaranje ukrajinske unijatske patrijaršije kao krajnje neprijateljski i zlonameran korak prema pravoslavlju. Osim toga, u Zajedničkoj deklaraciji koju su potpisali patrijarh moskovski i cele Rusije gospodin Kiril i rimski papa Franja za vreme susreta u Havani 2016. godine, metode unijatstva i prozelitizma proglašene su neprihvatljivima.
Ipak, bez obzira na ovaj solidarni protest, vaseljenski patrijarh Vartolomej i dalje propagira svoju eklisiološku koncepciju „prvog bez jednakih“, pripremajući teren za globalnu Uniju. Već sad se vidi da će ova težnja ka ujedinjenju neizbežno dovesti do dubokih promena u svim aspektima pravoslavnog života, uključujući osnove veronauke, bogoslužbenu praksu i kanonski poredak. Posebno, imajući u vidu nedavne reči pape Franje koje je izgovorio 13. septembra 2024. godine u Singapuru na susretu s omladinom, kojem su prisustvovali predstavnici pet različitih religija. On je na ovom susretu izjavio da su „sve religije put ka Bogu“:
Na primeru Ukrajine Fanar ostvaruje strategiju ujedinjenja koja kasnije može biti primenjena na širem nivou. Njen prvobitni cilj je formiranje nove Unije na osnovi „PCU“ i Ukrajinske grkokatoličke crkve (UGKC). Ukoliko ovaj zadatak bude ostvaren, Carigradska patrijaršija i Vatikan bi počeli da koriste „ukrajinski presedan“ kao dokaz za to da je ujedinjenje pravoslavaca i rimokatolika bez promene dogme u njihovom učenju ostvarivo i realno.
Osnivanje „PCU“ 2018. godine s darivanjem Tomosa o autokefalnosti predstavlja polazište za pokretanje odgovarajućeg eksperimenta. O ovome svedoče kasniji događaji u Ukrajini koji su usledili nakon destruktivnog koraka vaseljenskog patrijarha.
Jedan od glavnih elemenata ovog projekta predstavlja saradnja „PCU“ s Ukrajinskom grkokatoličkom crkvom. Od „Evromajdana“ i događaja iz 2014. Godine, zajednički molebani i akcije predstavnika Dumenkove tvorevine i unijata su u Ukrajini postali uobičajena pojava. Ova zajednička dejstva treba da prikažu masovnost i da pokažu moguće ujedinjenje dveju konfesija. Međutim, očigledno je da ovakve inicijative ne nastaju zbog duhovne potrebe, već ih diktiraju politička konjuktura i želja za stvaranjem privida jedinstva.
Predvodnik „PCU“ Epifanije Dumenko više je puta izjavljivao da teži produbljivanju odnosa sa UGKC, ističući da će eventualno ujedinjenje zavisiti od globalnog pravoslavno-rimokatoličkog dijaloga: „Ovaj ključ [za ujedinjenje dveju ukrajinskih verskih organizacija – prim. m. Luke] se ne nalazi u Ukrajini, već u Rimu i Carigradu, jer se u njima vode ekumeniski razgovori. U budućnosti će od toga zavisiti i naši odnosi ovde, u Ukrajini. Međutim, ovi odnosi su dobri i verujem da će ubuduće postajati samo još bolji“ – rekao je poglavar „PCU“ 12. septembra 2019. godina na susretu održanom na Nacionalnom univerzitetu „Lavovska politehnika“.
Prisustvo rimokatolika na bogosluženjima jerarha i klirika „PCU“ neposredno ilustruje dalje kretanje ka Uniji.
Podjednako značajan pravac u širenju „Overtonovog prozora“ u unijatskim procesima predstavlja i razrada operacija na praktičnoj gutanju i „varenju“ od strane UGKC jednog od delova koji su se odvojili od „Ukrajinske autokefalne pravoslavne crkve“ („UAPC“) (nekadašnja Harkovsko-poltavska eparhija „UAPC“). Vatikan je dozvolio i odobrio ovaj proces i tako je de facto stvorio prvi presedan u istoriji savremene Ukrajine u vidu prelaska u uniju verske strukture koja se pozicionirala kao pravoslavna. Po mišljenju stručnjaka, ovu inicijativu treba smatrati svojevrsnom finalnom fazom tehnologije integracije ukrajinskog pravoslavlja u katoličke strukture. Uzgred rečeno, u vezi s tim treba obratiti pažnju i na činjenicu da se proces spajanja „UAPC“ nastavio čak i posle stvaranja „PCU“ kao mesta za okupljanje različitih organizacija koje su iz pravoslavlja otišle u raskol. Ovo još jednom svedoči o tome da unijati strukturu koju je Fanar formirao ne doživljavaju kao samostalnog i ravnopravnog igrača na duge staze u religijskoj sferi Ukrajine. Ne samo to, oni za „PCU“ pripremaju nešto drugačiju, mnogo manje značajnu i zahvalnu ulogu.
O njenim karakteristkama i obrisima može se suditi na osnovu intervjua koji je poglavar UGKC Svjatoslav Ševčuk dao za izdanje Obozrevatelj, 18. marta 2019. godine. Kao prvo, poglavar ukrajinskih unijata je istakao da je dobio saglasnost od rukovodioca „PCU“ Dumenka za održavanje redovnih susreta u toku kojih će se razmatrati perspektiva i parametri za zbližavanje dveju struktura. Kao drugo, ovaj proces će se odvijati u okviru putne karte koju su strane usaglasile. Pritom je Ševčuk istakao da UGKC već ima odgovarajuću putnu kartu koja može biti modifikovana u skladu sa vizijom „PCU“. Ovo de facto znači da će unijate upravo svoju koncepciju primeniti kao osnovu za odgovarajuće spajanje. Kao treće, iz Ševčukovog intervjua postaje jasno da će se UGKC orijentisati na lagano i pažljivo gutanje „PCU“.
Zbog toga je za izvesno vreme planirano uzdržavanje od formiranja zajedničke strukture i usmeravanje glavnih napora u obnovu „evharistijskog opštenja“ s organizacijom na čijem čelu stoji Epifanije i „mogućnost služenja Svete liturgije na istom prestolu“. Kao četvrto, poglavar unijata je jasno stavio do znanja koga smatra starijim, a koga mlađim partnerom u budućem dvojcu. Po njegovim rečima, UGKC – za razliku od „UPC“ – nije „lokalna crkva“ čije se parohije nalaze isključivo u Ukrajini. I ovo unijatima ne daje samo pravo da pokušavaju da dobiju status patrijaršije, već i na to da u svojstvu „globalne Crkve, koja ima de facto izgrađene strukture patrijaršijske uprave“ preuzme duhovno rukovođenje svom ukrajinskom dijasporom. Kao peto, pada uoči demonstrativno izbegavanje Ševčuka da odgovori na pitanje o tome da li je moguće „ravnopravno“ ujednjenje UGKC i „PCU“.
Faktičko gutanje „PCU“ od strane unijatske Crkve odvijaće se vrlo delikatno, a za široku publiku neprimetno. Kao što je rekao Ševčuk, unijati ne nameravaju da u prvoj fazi formiraju bilo kakve metastrukture zajedno sa „PCU“.
Zasad je reč o uspostavljanju „evharistijskog opštenja i zajedničkom služenju liturgije“, što što bi bilo potrebno rimokatolicima. Naime, ako unijati ubede predstavnike „PCU“ da služe zajedno i da se, da tako kažemo „pričešćuju iz jednog putira“, to će predstavljati očigledno priznavanje duhovne vlasti rimskog pape nad Dumenkovom tvorevinom. Posle će raskolnike od stvarnog ulaska „PCU“ u sastav UGKC deliti samo mali korak.
Na praktičnom nivou jedan od najvažnijih mehanizama za ostvarenje ovog procesa predstavljaće odgovarajuća ideološka obrada „svešteničkih“ kadrova „PCU“, kao formiranje zajedničke „bogoslovske“ baze koja opravdava novu Uniju. U prilog takvom zaključku, između ostalog, govore reči Dumenka koje je izgovorio na programu kanala ICTV ubrzo nakon što je izabran za poglavara nove verske strukture. „Mi smo dali obrise određenog puta naše predstojeće saradnje (sa UGKC) i ubuduće ćemo tražiti dodirne tačke koje će nas spajati. Ovo se odnosi na sferu duhovnog obrazovanja i na druge oblasti našeg života,“ – izjavio je tada rukovodilac „PCU“.
Treba obratiti pažnju i na nedavno najavljenu odluku o zajedničkoj proslavi Vaskrsa 2025. godine koja je objavljena na Sinaksisu jerarha vaseljenskog prestola. Po saopštenju izdanja „Romfeja“ u maju 2025. godine u Nikeji (Vitinija) svečano će biti obeležena proslava 1700. godišnjice Prvog vaseljenskog sabora u kojoj će učestovati rimski papa Franjo. Predstavnici pres-službe Carigradske patrijaršije su izjavili da je u duhu Sinaksisa izražena želja da Istočno i Zapadno hrišćanstvo zajedno slave Vaskrs. Ovo treba da bude početak određivanja zajedničkog datuma za proslavu Praznika svake godine. Ovakav korak ističe nameru Fanara da napreduje ka Uniji s Rimom.
U ovom kontekstu važno je da shvatimo zbog čega je Carigradska patrijaršija zainteresovana za uspostavljanje jedinstva s Rimom. Kao što je istakao profesor crkvenog prava na Pravnom fakultetu Aristotelovog univerziteta u Solunu Kirjakos Kirjazopulos, cilj Vatikana u ekumenističkom dijalogu s Fanarom sastoji se u tome da autokefalne pomesne pravoslavne crkve pretvori u unijatske. Papski presto želi da se „Kodeks kanona istočnih crkava“, koji je 1990. godine izdao papa Poljak Jovan Pavle II, primenjuje na sve pravoslavne crkve. Jer, ovaj dokument obuhvata dogmatska pravila kojima se pontifik nameće kao upravljač s prvenstvom vlasti.
Realizacija ovog plana moguća je samo u slučaju da se patrijarh Vartolomej de facto pretvori u „istočnog papu“ koji će moći potpuno samostalno da upravlja svim pravoslavnim svetom i da mu nameće odluke koje idu u prilog Rimokatoličkoj crkvi. Upravo ovu ogromnu vlast koju je Vatikan priznao, pokušava da ostvari poglavar Fanara, uništavajući na putu ka njoj crkvenu sabornost, legalizujući raskolničke strukture i slabeći one pravoslavne crkve koje se zalažu protiv posvudašnjeg pretvaranja pravoslavaca u unijate.
Procesi koje je pokrenuo patrijarh Vartolomej već su doveli do razaranja svepravoslavnog jedinstva i dubokih podela u pravoslavnom svetu. Danas smo svedoci formiranja novog modela svetskog pravoslavlja u kojem centralno mesto zauzima carigradski patrijarh s ovlašćenjima i privilegijama bez presedana. Ovo menja samu prirodu pravoslavnog crkvenog uređenja i protivreči sabornom principu koji se nalazi u osnovi Pravoslavne Crkve. Glavni udarac je usmeren na Rusku Pravoslavnu Crkvu i na crkve u balkanskom regionu koje su najjači protivnici unije i vlastoljubivih ambicija Fanara, koje unose „nadmenost sveta ovog nalik dimu“, kako su kartaginski oci nekad pisali rimskom papi Celestinu. Cilj Carigradske patrijaršije je da ove crkve oslabi drobljenjem i izolacijom na međunarodnom nivou. Ovakav proces, pored ostalog, već zapažamo u baltičkim zemljama.
Ukrajina u ovoj strategiji predstavlja glavni pilot-projekt. Sledeći ciljevi mogu postati Moldavija, Belorusija i kanonska teritorija Srpske Crkve u kojoj se planira stvaranje pojedinačnih „crkava“ po ugledu na „PCU“ („parada autokefalnosti“).
U ovom kontekstu želeo bih da posebno skrenem pažnju na podršku koju UGKC i Fanar pružaju predvodniku crnogorske raskolničke tvorevine Borisu Bojoviću. Tako je Ukrajinska grkokatolička crkva pomogla u njegovoj legalizaciji pozvavši lidera „CPC“ na konferenciju „Zajedno kroz teška ratna vremena. Iskustvo postjugoslovenskih zemalja i Ukrajine“ (Lavov, 17-18. aprila 2024. godine).
Zatim su unijati Bojoviću omogućili da koristi njihovu informacionu platformu – portal RISU. U intervjuu koji je dao ovom resursu, crnogorski „jerarh“ je rekao da se njegova tvorevina nada da će dobiti Tomos o autokefalnosti od Carigradske patrijaršije. Takođe je izjavio da njegova tvorevina održava tesne kontakte s Fanarom, koji je, po njegovim rečima, poslao posmatrače „radi proučavanja unutrašnje organizacije“ takozvane Crnogorske pravoslavne crkve.
Problem je u tome što je 2019. godine u intervjuu za srpski list Kurir poglavar Fanara tvrdio da nikad neće dati autokefalnost lažnoj, po njegovim rečima „takozvanoj“ Crnogorskoj pravoslavnoj crkvi. Pritom je na dodatno pitanje da li je autokefalnost moguća ako na čelo „CPC“ dođe neko drugi (umesto Miraša Dedejića) kategorično odgovorio: „Ne, ne i ne! Crkva u Crnoj Gori je Srpska Pravoslavna Crkva i tamo nikad neće biti nikakvih promena.“
I evo, nekoliko godina kasnije pojavili su se izvesni „kontakti“ s crnogorskim raskolnicima. Tako je Fanar po ko zna koji put pokazao da se u njegove reči i izjave ne sme imati poverenja. Kao u slučaju sa UPC, kad je patrijarh Vartolomej više puta tvrdio da za jedinog kanonskog poglavara ukrajinskog pravoslavlja priznaje mitropolita Onufrija, ali je posle toga upao na tuđu kanonsku teritoriju i dao je autokefalnost ukrajinskim raskolnicima.
Ko garantuje da sa Srpskom Pravoslavnom Crkvom neće postupiti na isti način? Predstavnici „UPC KP“ su u ukrajinskom scenariju takođe dugo godina održavali tajne kontakte sa Fanarom i na kraju su postigli ono što su želeli kad se promenila politička konjuktura. A protivrečnosti između Vartolomejevih izjava i njegovih postupaka zamagljene su bujicom sofističkih argumenata.
Imajući u vidu navedeno, posebnu važnost poprima spremnost pomesnih crkava da štite čistotu vere i kanonski poredak. Saborni um Vaseljenske Crkve treba da dâ ocenu dejstava Fanara koja su povezana sa propagiranjem ideje „prvog bez jednakih“ i kretanjem u pravcu unije s Vatikanom. Ova dejstva prevazilaze okvire sporova o jurisdikciji i zahtevaju duboko osmišljavanje i razmatranje na nivou cele Crkve.
Imajući u vidu trenutnu situaciju predlažem za razmatranje neke mere opštecrkvenog karaktera radi zaštite jedinstva, kanonskog poretka i doktrinarne čistote Pravoslavlja:
1. Jačanje „Amanskog formata“: Susret u Amanu na inicijatvu Jerusalimske patrijaršije predstavljao je jedan od prvih koraka ka razmatranju nastale krize u Pravoslavnoj Crkvi. Ovaj format se može razvijati kao stalna platforma za dijalog i razmenu mišljenja pomesnih crkava. Redovni susreti prema ovom modelu pomogli bi stvaranju zajedničke vizije i mehanizama za zaštitu kanonskog poretka, kao i sprečavanju eventualnih budućih raskola.
Ukoliko izgleda da je u ovoj fazi teško obezbediti odgovarajuću komunikaciju između poglavara pomesnih crkava, treba da pokušamo da razmotrimo druge varijante za uspostavljanje i održavanje stalne komunikacije. Na primer, format održavanja sistematskih sastanaka ovlašćenih predstavnika poglavara crkava koji bi imali pravo da govore u njihovo ime i koji bi posedovali još niz ozbiljnih ovlašćenja.
2. Održavanje bogoslovskih dijaloga i savetovanja: Važnu ulogu u očuvanju jedinstva igra razmatranje bogoslovskih problema povezanih sa kanonima, eklisiologijom i pitanjima prvenstva i sabornosti. Organizovanje bogoslovskih komisija u koje bi ulazili predstavnici raznih pomesnih crkava (na primer, onih koji učestvuju u „Amanskom formatu“) koji bi pripremali stavove o najosetljivijim pitanjima za susrete poglavara pomesnih crkava. To bi omogućilo dublje sagledavanje postojećih problema i pronalaženje argumentovanih odgovora na bogoslovske izazove. Između ostalog, jedan od pravaca u ovakvom radu mogli bi predstavljati analiza i razmatranje na svepravoslavnom nivou dokumenta RPC „O izvrtanju pravoslavnog učenja o Crkvi u postupcima hijerarhije Carigradske patrijaršije i izlaganjima njenih predstavnika“.
3. Jačanje uloge pomesnih sabora: Pomesne pravoslavne crkve mogu održavati sopstvene sabore radi osmišljavanja jedinstvenih stavova o ključnim pitanjima kanonskog uređenja i odnosa sa drugim pomesnim crkvama. Preporuke i odluke ovakvih sabora kasnije mogu biti dostavljene na opštecrkveno razmatranje.
4. Opštecrkvena osuda raskolničkih dejstava: Pomesne crkve u jedinstvenom frontu treba da deluju protiv kršenja kanona i raskolničkih dejstava i da ih javno osuđuju. Ovo će pomoći u sprečavanju širenja lažnih učenja i očuvanju crkvenog poretka.
5. Saradnja s mirjanima i klirom: Treba jačati veze unutar Crkve, pozivati na razmatranje složenih pitanja, kako klir, tako i mirjane. Dijalog unutar Crkve omogućiće stvaranje jedinstvenog stava o nasušnim problemima i učvrstiće unutrašnje jedinstvo. Ovde važnu ulogu igraju crkvena propoved, prosvećivanje i razjašnjavanje pastvi važnih pitanja kanonskog uređenja i eklisiologije.
6. Suprotstavljanje spoljašnjem pritisku: Pomesne crkve treba da se ujedine radi zaštite od spoljašnjeg mešanja, bez obzira da li je reč o političkom pritisku, delovanju radikalnih grupa ili ekumenističkim inicijativama koje podrivaju dogmatsku osnovu i krše kanonski poredak. Crkvena diplomatija na međunarodnom nivou takođe treba da pospeši zaštitu crkvenih interesa i tradicije.
7. Jedinstveni informativni prostor: Stvaranje opštecrkvenog informativnog prostora koji rasvetljava i objašnjava stavove pomesnih crkava u o spornim pitanjima, predstavlja važan instrument za borbu protiv dezinformacija i manipulacija. Zvanični crkveni mediji i internet-platforme mogu pomoći u informisanju vernika o stavovima Crkve i jačanju njenog ugleda. Ne samo to, može se razmotriti varijanta stvaranja zajedničkog informacionog resursa na kojem bi se izlagali stavovi pomesnih crkava o najvažnijim pitanjima sa svepravoslavne agende, izveštavalo o najznačajnijim događajima u životu crkava, a takođe bi se vodio neposredan dijalog između bogoslovskih i stručnih krugova pomesnih crkava u vezi s svom tematikom koja ih zanima (format stručnog „Amana“).
Razvoj i kretanje ovim putevima će, po mom mišljenju, omogućiti Pravoslavnoj Crkvi da sačuva svoje jedinstvo i identitet, kao i da adekvatno odgovori na izazove današnjice.