Gospod ne traži od nas pedantno držanje posta, formalno čitanje kanona i mehaničko nabrajanje grehova na ispovesti, nego duh skrušen i srce smireno. Ako u periodu pripreme za sveto Pričešće nismo postigli takvo duhovno stanje, uzaludan je naš trud. Jeroshimonah Simeon Želnjin (1869-1960) više od šezdeset godina podvizavao se u Pskovsko-Pečerskom manastiru. On je bio jedan od osnivača pskovsko-pečerskog staraštva dvadesetog stoleća. Starac je savetovao svojim duhovnim čedima da se pričešćuju što je moguće češće. Kad je smatrao za korisno, on je ponekad blagosiljao da se čovek pričešćuje čak i dva dana uzastopno. Pri tom je otac Simeon naglašavao da pričasnik pred primanje Gospodnjeg Tela i Krvi treba jasno da uviđa svoju nedostojnost.
Jednom prilikom starcu Simeonu došla je na ispovest njegova duhovna kći monahinja Arhelaja. Posle ispovesti starac je neočekivano rekao: – Sutra ćeš se pričestiti! – Ne mogu nikako, – odgovorila je matuška, – nisam spremna, juče sam jela mrsno – čorbu sa mlekom, i nedostojna sam. Vidi ti, – nedostojna. Eto, dobro je što ti je makar sada sinulo da si „nedostojna“. Znajte da se ona svagda pričešćuje „dostojno“! E pa, sutra ćeš se pričestiti „nedostojno“.
Starac Simeon je svojim prozorljivim duhovnim okom video stanje čovekove duše. On je svagda znao ko i kada može da se pričesti, a ko treba da pričešćivanje odloži.
Svest o svetosti Tajne Evharistije i sopstvenoj grešnosti neminovno dovodi svakog od nas do pitanja: jesam li dostojan da se pričestim i ne pričešćujem li se na osudu? Kad tačno držimo pravila pripremanja za pričešće to nam u izvesnoj meri daje za pravo da smatramo da se zaista pripremamo za primanje Svetih Darova. Ali spoljašnja pravila služe samo kao orijentiri za unutrašnju duhovnu pripremu za Tajnu. A mi im katkad pridajemo presudan značaj i tada počinjemo da idemo lažnim putem.
Jednom je sveti pravedni Jovan Kronštatski pred pričešće upitao neka svoja duhovna čeda: – Pa, kako ste? – Spremni smo, baćuška, – odgovorili su jedni. – A vi? – A mi nismo dobro, – priznali su skrušeno drugi, – nismo se pripremili jer smo bili zaokupljeni poslovnim brigama, oprostite! – Evo šta, – rasudio je sveti, – vi, nespremni, – pristupite, a vi spremni, priđite Čaši Hristovih Tajni drugom prilikom. Tako je otac Jovan Kronštatski obodrio smirene i urazumio samouverene.
Ni jedan čovek zbog svojih zasluga, truda ili čak podviga nije dostojan da se pričesti Hristovim Telom i Krvlju. Zato priprema za pričešće, kao što je rekao jedan bogoslov, nije u sračunavanju i analizi svoje „pripremljenosti“ i „nepripremljenosti“, nego u odgovoru ljubavlju na ljubav. A ljudi, zaboravivši na ljubav prema Hristu, često pristupaju svetoj Čaši samo sa željom da održe redovnost pričešćivanja. Smatra se da je najpodesnija priprema za pričešće za vreme dugih postova. Zato u tom periodu u hramovima možemo videti veliki broj pričasnika. Međutim, da li svi oni, izabravši blagoprijatno vreme, dostojno primaju Hristove Tajne?
Jednom je u vreme Velikog posta jedan parohijanin crkve u kojoj je služio prepodobni Sevastijan Karagandinski (1884-1966), radosno rekao: – Koliko je mnogo pričasnika bilo danas u hramu!
– Pričasnika je bilo mnogo, ali onih koji su se pričestili zaista malo, – primetio je prepodobni Sevastijan. – Ne treba da se gorde oni koji se pričešćuju u pravo vreme, i ne treba da očajavaju oni koji zbog određenih okolnosti to ne mogu da čine. Događa se da se tek pred samu smrt čovek udostojava pričešća na spasenje duše.
Pred Sveto Pričešće treba da postimo, da čitamo molitveno pravilo i da očistimo savest u Tajni pokajanja. Ipak, čak nam ni tačno ispunjavanje zahteva koje Crkva postavlja onima koji žele da se pričeste ne garantuje dostojno primanje Hristovih Tajni. Zašto? Zato što, ispunjavajući te zahteve, često zaboravljamo na cilj radi koga su oni ustanovljeni. Gospod ne traži od nas pedantno držanje posta, formalno čitanje kanona i mehaničko nabrajanje grehova na ispovesti, nego duh skrušen i srce smireno. Ako u periodu pripreme za sveto Pričešće nismo postigli takvo duhovno stanje, uzaludan je naš trud.
Treba takođe da imamo na umu da strahopoštovanje pred tajnom Svetog Pričešća ne treba da preraste u neuverenost, tugu i mrzovolju, što u našoj duši može da izazove sumnju u neophodnost pričešća. Prepodobni Jefrem Sirijski je pisao: „Bojim se da se pričestim kao nedostojan, ali još više se bojim da ostanem bez pričešća da ne bih poginuo“.
Jednom je neka žena ispovedila jednom sada već počivšem episkopu da je neprekidno uviđala svoju nedostojnost i da zato nije smela da pristupa svetoj Čaši, a kad je i pristupala, mučila se. Episkop je toj ženi rekao: – Kad smatrate sebe nedostojnom upravo tada i pristupajte, a kad smatrate sebe „dostojnom“ tada mi to recite i ja vam neću dopustiti da se pričestite.
Razume se, pred pričešće ne treba bez razloga da duhovno mučimo sebe. Ako imamo duboki osećaj sopstvene nedostojnosti, onda sa nadom na milost Božiju možemo da pristupamo pričešću bez ikakvih duševnih muka. Prepodobni Serafim Sarovski je govorio: „Blagodat koju daruje pričešće tako je velika da će čovek, ma koliko bio nedostojan i grešan i makar bio od glave do pete pokriven ranama grehova, samo ako Gospodu, Koji sve nas iskupljuje, pristupi sa smirenom svešću o svojoj velikoj grešnosti, biti očišćen blagodaću Hristovom, da će sve više svetleti i sasvim se prosvetliti, i spašće se“.
Jedan od poslušnika Sarovskog manastira ispovedio se pred pričešće, ali ipak nije rešio da se pričesti. Nalazeći se u oltaru za vreme služenja Liturgije, mislio je: „Zbog svoje nedostojnosti, po sudu Božijem biću sažežen ognjem ili živ progutan od zemlje, čim pristupim Čaši“. Tako je razmišljao u prisustvu prepodobnog Serafima Sarovskog. Prozrevši misli poslušnika, sveti ga je pozvao i rekao: – Ako bismo okean ispunili našim suzama, ni tada ne bismo mogli da zadovoljimo Gospoda za to što On besplatno daruje, hraneći nas Svojim Prečistim Telom i Krvlju, koji nas umivaju, očišćuju, oživljavaju i vaskrsavaju. Dakle, pristupi bez sumnje i ne smućuj se: samo veruj da su to istinsko Telo i Krv Gospoda našeg Isusa Hrista koji se daju za isceljenje svih naših grehova.
Kad čovek shvati dubinu svoje ogrehovljenosti i smatra sebe nedostojnim bilo kakve Božije milosti, ona ga neočekivano posećuje.
Starac Josif Isihasta (+ l959) imao je veliki duhovni ugled među atonskim podvižnicima, od kojih su mnogi bili njegovi učenici. Neko vreme starac Josif se nalazio u zatvorništvu i nije izlazio iz svoje isposnice čak ni na Liturgiju. Jednom je uoči velikog crkvenog praznika prebivao u svojoj keliji u osami i bezmetežnosti. Tokom cele večeri starac Josif je neprestano mislio da će se na taj praznik drugi inoci pričestiti, a da je on zbog svojih grehova toga nedostojan. Starac je zatvorio oči i sa gorčinom pogruzio svoj um u samoosuđivanje, ali pri tom je u njemu želja da okusi Hleb Života sve više rasla. Iznenada je osetio nečije prisustvo. Podvižnik je otvorio oči i pred sobom ugledao anđela od čije pojave se tamna kelija ispunila svetlošću ne od ovoga sveta. Anđeo je držao u ruci krasan sasud, približio se starcu Josifu i sa velikim strahom Božijim i pažnjom stavio mu u usta časticu Hristovog Tela. Zatim je anđeo sa osmehom pogledao na pričasnika, pokrio sasud i kroz krov se uzneo tamo odakle je došao. U toku dana i noći posle čudesnog pričešća starčevo srce je bilo ispunjeno neizrecivom ljubavlju prema Hristu i on nije pomišljao ni o čemu zemaljskom.
Svako od nas treba da zna: ništa ne skrušava naš duh i ne smiruje naše srce kao istinsko pokajanje i plač zbog grehova. Ali postoji pet uzroka koji nam smetaju da se čistosrdačno kajemo zbog počinjenih grehova. Koje su to smetnje?
Možemo se pričestiti na osudu ako se: 1) umesto iskrenog pokajanja bavimo samoopravdanjem; 2) opraštamo svojim uvrediocima i sablazniteljima na rečima, a u svom srcu nastavljamo da se gnevimo na njih; 3) kajemo za greh, ali pri tom ne osećamo odvratnost prema njemu, nego čak ostajemo i privezani za njega; 4) prilikom pokajanja ne dajemo obećanje da ćemo se ubuduće kloniti grehova, iskorenjivati strasti i ispravljati svoj način življenja; 5) pristupamo Tajni pokajanja formalno, samo zato da bi nam bilo dopušteno Sveto Pričešće.
Zbog svoje grešnosti svi smo mi nedostojni Hristovih Tajni i udostojavamo se da ih primimo samo po velikoj milosti Božijoj. Bezgranično Gospodnje čovekoljublje pokriva naše grehe i dopušta nam da pristupimo svetoj Čaši. Ali, kad čovek prima Svete Darove bez samoosuđivanja, skrušenosti i smirenja, lišava se milosti Božije i pričešćuje se na osudu. Koji su znaci takvog pričešća? Od čoveka odstupa blagodat Svetoga Duha, i on: a) gubi ljubav prema Bogu i ljudima; b) lišava se revnosti za slavu Božiju; v) više nema straha Božijeg; g) postaje nebrižljiv i ravnodušan prema svom spasenju.
Sveti Anastasije Antiohijski pisao je: „Oni koji pristupaju Svetim Tajnama sa strahom, trepetom, ispovešću i umilenjem, dobijaju oproštaj, a oni koji pristupaju bez straha i sa potcenjivanjem, dobijaju kaznu. Takvima ne samo da se ne daje oproštaj grehova, nego im, povrh toga, đavo još lakše pristupa. A oni koji sa strahom prilaze Božanskim Tajnama, ne samo da se osvećuju i dobijaju oproštaj grehova, nego i đavola od sebe progone“.
Dakle, za kojeg pričasnika se može reći da se pričestio dostojno? Za onog ko je, ne videći svoje duhovne vrline, pristupio svetoj Čaši sa svešću o svojoj ništavnosti, sa smirenim srcem i skrušenim duhom.
