Osobiti vid i vrhunac srpske vernosti Pravoslavlju, tj. Hristu, Jevanđelju i Časnom Krstu, jesu srpski Mučenici, ispovednici i podvižnici vere i života u Hristu i po Hristu.
Poznat je vekovni martirologij srpskog naroda, i to upravo za „Krst Časni i vjeru Hristovu“, osobito od vremena Kosovskog velikomučenika Svetog Lazara [Sveti Mučenik Đorđe Kratovac (16. vek), Sveta Mučenica Zlata, Sveti sveštenomučenik Gavrilo Patrijarh (17. vek), Sveti novomučenik Visarion Saraj iz Bosne (18. vek), pa sve do beogradskog novomučenika Avakuma Đakona, koji je pred stradanje pevao naglas karakteristične stihove: „Srb je Hristov, raduje se smrti; nema vere bolje od hrišćanske!“] i do najnovijih poznatih i nepoznatih novomučenika i ispovednika Pravoslavlja [marčanski kaluđeri zatočeni na Malti, devojka Anđa iz Prizrena, seljak Vukašin iz sela Klepaca kod Čapljine (postradao u Jasenovcu), mitropolit Petar Zimonjić, Glinski i Prebilovački mučenici, Kragujevačka dečica iz „neke zemlje seljaka na brdovitom Balkanu“ i mnogobrojni drugi].
Svi su oni stradali za svoju veru u Hrista i za Pravoslavlje, ponavljajući svaki na svoj način reči srpske narodne pesme: „Neću svoju veru izgubiti, ni Časnoga Krsta pogaziti“.
Nisu malobrojni ni srpski podvižnici, isposnici, pešternici, molitvenici, ćutljivci, isihasti i ostali Božiji ugodnici, koji su svoju vernost Hristu i jevanđelskoj Pravoslavnoj veri i životu posvedočili svojim samožrtvenim podvigom posta i molitve, samoodricanja i sirotovanja, devstvenosti i čistote, ljubavi i smirenoumlja. Podvižnici su u srpskom narodu zasvedočeni i davno pre Svetoga Save a osobito posle njega (Sveti Prohor Pčinjski, Joakim Osogovski, Petar Koriški, Romilo Ravanički i ostali Sinaiti), sve do najnovijih podvižnika naših dana (otac Simeon iz Dajbaba, Teoktist Studenički, Justin Ćelijski, Georgije Hercegovac-Hilandarac).
Podvižništvo je karakterna crta Pravoslavne duhovnosti uopšte (ne samo monaške i manastirske), pa je otuda ono prisutno i u prostom Srpskom narodu. Svaka srpska pobožna kuća bila je doskoro kao mali manastir, gde se, osim bezbračnosti, upražnjavao svaki monaški podvig: molitva, post, poslušnost, smernost, poštenje, obraz, čestitost, milostinja, pokajanje. Kod Srba su postili i Bogu se molili i junaci i vojskovođe (sam Karađorđe je držao sve postove i duboko se, pred svim narodom, kajao za svoje prestupe, kao nekada Sveti despot Stefan Visoki; zatim mnoge Karađorđeve vojvode, pa vojvoda Mišić i dr.), a pogotovu su podvižnici i danas pobožni srpski bogomoljci iz novijeg vremena (o njima će biti posebni koreferat). Njihovo je osnovno podvižničko geslo ovako formulisao jedan narodni bogomoljac: „Postom se dolazi do pola puta, molitvom se dolazi do vrata Carstva Božijega, a milostinjom se ulazi u Carstvo“.
Srbi kao narod, i ranije i u novije doba, imali su svojih velikih grešnika, ali su imali od vajkada do danas i svojih velikih podvižnika, pokajnika, posnika, molitvenika i narodnih dobrotvora. „I Sveti su griješili, pa su se opet svetili (tj. posvećivali su se pokajanjem), kaže srpska narodna poslovica. „Bog daje da se grešnik kaje“, kaže druga poslovica, a treća dodaje: „Kajanje je prvi cvijet ljudskoga poštenja“. Sve ovo pokazuje jevanđelski karakter duhovnosti kod našeg prostog naroda, naroda koji je sirotovao u svemu ali nije Boga i dušu svoju nikad zaboravljao. (Divan primer su Borića sirote iz Like, kod Milana Budisavljevića, koje se ovako mole Bogu: „Bože, ne zaboravi ni sirotinju, molimo ti se!… Ne daj ti to, Bože! Ne daj da sirotinja zaboravi na tebe“).
