U časopisu „The Cut“ je objavljen prilično zanimljiv članak Šanet Mekdonald (https://www.thecut.com/article/therapist-psychic-mental-health-self-care.html ) o tome kako je napustila kognitivno-bihejvioralnog terapeuta i prešla kod vidovnjaka i tako konačno pronašla mir i isceljenje.
Trend da astrolozi, čitači tarota i drugi ezoterijski praktičari zamenjuju psihoterapeute u oblasti mentalnog zdravlja postepeno dobija sve jasnije obrise.
Ukratko, Šanet Mekdonald piše kako je bila na terapiji dugi niz godina i da je njen odnos sa terapeutom bio divan, ali da je nešto nedostajalo. Osećala se zaglavljeno: „Znala sam svoje traume, okidače i uvrnutosti, ali nisam znala koje konkretne korake da preduzmem da bih promenila svoje stanje.“
Na kraju se oprostila od svog terapeuta i čak se osećala krivom zbog toga. Ali prijateljica joj je preporučila vidovnjaka koji je već imao dugačku listu čekanja. I, naravno, prijavila se i ušla u vrli novi svet: „Moje iskustvo je bilo duhovno, predačko i maksimalno udaljeno od terapeutskog.“
Neću prepričavati sve detalje i preći ću direktno na Šanetine zaključke, koje smatram prilično zanimljivim:
„Ljudi napuštaju terapiju iz različitih razloga: zato što se osećaju iscrpljeno zbog pomame za terapijom; zato što vide svog razdražljivog šefa ili dečka kako koristi terapeutske tehnike; zato što njihov terapeut nije dobar izbor (ili, još gore, traumatizovani su tim iskustvom). Pa ipak, ne vidim sebe u tim pričama. Tokom godina, imala sam divna iskustva sa terapeutima koji su razvili nove alate i pristupe koji su mi pomagali da poboljšam svoj život.
Ali terapija nikada nije bila jedina i konačna tačka na mom putu ka isceljenju; ispostavilo se da ništa nije bilo jedino i konačno. Bio je jedan od alata u mom holističkom pristupu blagostanju, baš kao i moje nedeljno trčanje, dnevna meditacija i gledanje serije dva puta nedeljno.
Moj izbor da radim sa duhovnim mentorom nije bio toliko zbog onoga što nisam dobijala, već zbog onoga što mi je bilo potrebno. Nije mi bio potreban još jedan referentni okvir za analizu mog bola. Trebala mi je dozvola da verujem svojoj intuiciji.“
Naravno, ovo što kaže Šanet bi se moglo pripisati nedostacima kognitivno-bihejvioralne terapije (KBT). Psihoanaliza bi, na primer, mogla biti nešto sasvim drugo. Ali ipak verujem da je ključ u poslednjoj rečenici: ljudi počinju da pate od racionalnosti i analize (što podrazumeva rasparčavanje) i traže obuhvatnu celinu i oslanjanje na više sile poput sudbine, promisli ili karme.
Dodao bih da ljudi, ponekad nesvesni toga, tragaju za realnim. I ovde moramo obratiti pažnju na preovlađujuću ulogu imaginacije u duhovnim praksama u poređenju sa mejnstrim psihološkom analizom. Analitički konstrukti pripadaju carstvu ljudskog fenomenološkog iskustva, dok imaginacija, kroz estetsko iskustvo (doživljeno kao intuicija), omogućava čoveku da se probije do realnosti.
Ali samo dok vas duhovni vodiči ne ubede da je vaša imaginacija stvarnost. Tada treba da skočite na noge i pobegnete.
Ako pokušamo da zamislimo razvoj ovog trenda prelaska sa psihološke analize na holističku duhovnost, videćemo da se ona ne zaustavlja na pop-ezoterizmu.
Problem ovde je što većina popularnih ezoteričnih praksi predstavlja kolaže fragmenata iz različitih verskih tradicija, obično slepljenih nekim zajedničkim filosofskim okvirom. Najčešće je to hegelijanski, kao u slučaju integralne duhovnosti. I čim ova fragmentacija postane jasna, nastaje nova kriza i razočaranje. Jer duša zahteva celovitost.
Šta će se desiti u budućnosti? To se može proceniti po prethodnim talasima interesovanja. Pored pop-ezoterizma, ljude će privlačiti velike drevne verske tradicije, jer tradicija pruža osećaj celine. Hrišćanstvo, islam i budizam – to su potencijalni dobitnici industrije mentalnog zdravlja. I pre svega, to će biti teolozi i filosofi, kao oni koji su sposobni da sintetišu velike narative i objasne strukturu sveta.
Ali postoji još jedna stvar: ljudima će biti potrebne prakse za samousavršavanje, duhovni razvoj i samoostvarenje. A pravoslavni hrišćani, na primer, gotovo da nemaju ništa od toga. To je nešto nad čim se treba zamisliti.
Po mojim zapažanjima, trenutni trend ka pop-ezoterizmu nije toliko personalizovan kao u prethodnim talasima interesovanja za njega. To znači da ljudi prvenstveno traže sisteme praksi (astrologija, tarot, prakse podizanja svesti itd.), a ne gurua kome mogu da predaju svoju volju i život.
Duhovni mentori se sada doživljavaju kao osoblje koje služi ovim sistemima praksi. A to je rezultat kasnog kapitalizma, gde popularnost praksi raste što se demokratskije doživljavaju. Ne sudim da li je to dobro ili loše.
Kako mi je prijateljica rekla, počela je da doživljava svog terapeuta kao autoritet, a astrologija joj je pružila priliku da depersonalizuje ovaj autoritet, prenoseći funkciju autoriteta na višu silu ili sudbinu.
Duhovni vođe su ostale u modernoj eri. Na primer, u pravoslavlju je starčestvo kao modernistička institucija praktično nestalo.
Stoga će se, po mom mišljenju, u budućnosti povratak tradiciji odvijati u manje naglašenom formatu.
P.S. Ne bih uopšte pisao o ovom fenomenu da se lično nisam susreo sa desetinama primera ovog trenda — prelaska sa terapije na ezoteriju. A Šanet, kao Amerikanka, u izvesnom smislu potvrđuje njegov globalni obim.
Andrej Šiškov je ruski teolog, sekretar Sinodalne biblijsko-bogoslovske komisije (2015–2020), univerzitetski predavač, rukovodilac redakcije za religiju Velike ruske enciklopedije (2019–2022), autor Telegram kanala „Tёmnaя teologiя“, sa kojeg je i preuzet ovaj članak.
Priredio i preveo Vladimir Kolarić
