Individualistički način života, čoveku je bio nešto totalno strano do dolaska Fridriha Ničea i njegovog uticaja, pre svega na zapadnog čoveka, a onda i na ceo svet.
Čovek je naučen da bude biće zajednice, deo plemena, ima ličnosni odnos sa drugim bićem i to je ono što ga čini „ličnošću“. Odnos ti i ja, bez toga čovek kao ličnost ne može da postoji jer crpi postojanje iz odnosa sa drugom ličnosti.
Niče i hrišćanstvo
Fridrih Niče, nemački filozof, bio je kritičan prema hrišćanskim vrednostima i njihovom uticaju na društvo. Sa druge strane, hrišćanska učenja se tradicionalno fokusiraju na zajednicu, moralnost i odricanje od pojedinačnih želja u korist služenja drugima.
Niče je zagovarao ideju „nadčoveka“ (Übermensch), pojedinca koji se uzdiže iznad konvencionalnih morala i stvara vlastite vrednosti. Njegov koncept individualizma bio je povezan s idejom slobode pojedinca da oblikuje vlastiti život, oslobađajući se „tradicionalnih“ normi i ograničenja.
S druge strane, hrišćanska učenja, posebno ona sadržana u Novom zavetu, podstiču ljubav prema bližnjem, skromnost i odricanje od sebičnosti. U hrišćanskom kontekstu, individualnost nije suprotstavljena zajednici, već se postiže kroz ljubav, služenje drugima i posvećenost Bogu.
U današnjem društvu, ove ideje se često susreću i sudaraju. Individualizam, kao što ga promoviše Niče, može dovesti do autonomije i kreativnosti pojedinca, ali istovremeno nosi rizik egoizma. Hrišćanska učenja, sa svojim naglaskom na ljubavi i služenju, mogu pružiti okvir za moralnu orijentaciju, ali ponekad nailaze na izazove u svetu gde se često vrednuje lični uspeh i uporno stavlja vlastito „ja“ ispred zajednice.
Nije nužno loše imati svoje „vlastito“ ja, čovek i treba da ga ima jer je kako biće zajednice, tako i indvidua za sebe, ali problem nastaje kada lične prohteve počne da podražava egocentrizam, pohlepa i apatičnost.
Ohrabrivanje individualizma na Zapadu
U nekim zemljama Zapada, kao što je Holandija, fenomen individualizma se uporno ohrabruje. Pod velom demokratije koja navodno promoviše jednakosti, slobodu govora i građanska prava, promovisanje autonomije i „posebnosti“ pojedinca postalo je još jače.
Mediji, umetnosti i pop kultura već odavno formiraju identitet pojedinca usađujući mu floskule kako je biti sam jednako biti jedinstven, poseban i drugačiji od ostalih.
To se možda najbolje ogleda u pristupu poslu i njihovoj poslovnoj „etici“ gde se posebno naglašava individualni rad kao jedini moguć izbor u smislu postizanja ekonomske sigurnosti, nezavisnosti i uspeha. Individulistički i sebični stavovi zahvatili su svaku poru zapadnog društva, a u poslednje vreme i naše.
Iz ovakvih stavova, izrodila se „woke“ kultura koja sve što je tradicionalno smatra „zatucanim“ i koja je otišla u totalni radikalizam ističući svoje stavove kao jedinim ispravnim, što dovodi do izolacije i šikaniranja onih koji koji se ne slažu sa takvim stavovima.
„Woke“ kultura postala je preokupirana pojedinačnim slučajevima i stavovima uzevši ih kao podrazumevajući „model“, što može dovesti do zanemarivanja važnosti sistemskih promena ili kolektivnih akcija potrebnih za stvaranje pravde i ravnopravnosti. Svakako da postoje ljudi i organizacije koji se bore protiv diskriminacije, rasne ili bilo koje druge vrste neravnopravnosti na konstruktivan i efektivan način (i treba da se bore), ali ova „kultura“ prožeta radikalizmom to ne radi jer nameće svoje mišljenje kao jedino ispravno, a to je opet neki vid egocentrizma. Društvo koje je prožeto ovakvim stavovima, gubi svaki smisao za zajedništvo.
Iz indvidualizma se rađa usamljenost
Individualizam u velikom broju slučajeva prelazi u usamljenost, pa se dešava da ljudi nemaju kome da se obrate, ne samo pod stare dane, nego i u dvadesetim i tridesetim godinama. Čuli ste svi sigurno da jedan prosečan Nemac „istera“ svoje dete iz kuće čim napuni osamnaest godina i to se smatra na Balkanu dobrim. Dete će se samo snaći, ume ono, sposobno je. Dete kome ovo roditelji bez imalo griže savesti urade u 100% slučajeva nisu imali nikakvu roditeljsku brigu, toplinu doma, osećaj za zajednicu. Ne kažem da deca ne treba ranije da se osamostale, svakako da bi trebalo, međutim, ako nisu spremna još na taj poduhvat potrebno im je pravilno usmerenje i pravac za dalji život i borbu koja tek predstoji.
Vrlo teško da će takva jedinka biti spremna za život i da neće biti „osakaćena“ u nekom aspektu, a uglavnom je to psihološki i emotivni. To je još jedan razlog zašto se sve više među mlađom populacijom rađaju „moderne“ bolesti kao što su anksioznost i depresija. Prvi i glavni faktor zbog čega dolazi do ovih stanja jeste usamljenost, otuđenost, osećaj odbačenosti itd.
Individualizam je počeo da se promoviše svuda, kroz školstvo, posao, zdravstvo. Ljudi na ulicama su okupirani svojim brigama koje ne žele da dele sa drugima (a sigurno bi im bilo bolje da imaju kome da se povere i skinu breme današnjice), niko ni sa kim ne priča, utehu nalaze u kućnim ljubimcima, jednostavno zapadni čovek neumorno srlja u nepovratnu osamu.
Ljudi se retko odlučuju na život u dvoje
Pored svega navedenog u tekstu, vrhunac individualizma se ogleda u relativizaciji i obezvređivanju zajedničkog života. Na zapadu, a i kod nas je sve manje brakova, rođene dece a i oni brakovi koji su sklopljeni u ogromnom procentu se završavaju razvodima. Bela kuga je zahvatila i naše prostore, pa pored toga što bežimo na taj „idealni“ Zapad, beležimo negativan prirodni priraštaj (iako se Srbija oporavlja u poslednjih par godina prema statistikama.)
Sigurno vam se dešavalo da vam se poveri neka prijateljica koja je sama i kaže da želi nekog jačeg pored sebe i kako je život u zajednici lakši, ili jednostavno prijatelja kome je dosadilo da sam gleda filmove, kuva, pere veš i ide na posao, pretvorivši se u apatičnog robota koji nema kome da ispriča kako mu je protekao dan.
Ljudi su izgubili naviku druženja, članovi porodice se viđaju nikako ili retko, redovi za psihologe i psihoterapeute su duži nego ikada, a o posledicama koje je izazvala pandemija i induvidualistički pristup životu po mentalno zdravlje nećete videti na televizijama. O ovoj temi otvoreno i glasno priča vrlo mali broj ljudi.
Porodica je nukleus zdravog društva
Niko ovde ne govori da čovek ne treba da bude individua i da ima svoje lične stavove i kritičko razmišljanje (naravno da treba, to je ono što takođe gradi ličnost), nego o tome da je čovekova priroda satkana na fenomenu zajedništva i da čovek ne može da se kreće sam kroz život. I prvi primer života jeste suživot, odnosno život u zajednici između Boga i ljudi.
Pravoslavno učenje ima odlične primere života u zajednici koje crpi iz poslanica apostola Pavla Rimljanima i Korinćanima. Ap. Pavle ističe da je u definicija ovakvog načina života „jedinstvo u različitostima“ i da svaki član Crkve Hristove ima različite darove i umnožavanjem tih darova doprinosti zajedničkom dobru.
„Svaki od nas neka ugađa bližnjemu na dobro radi napretka.“ Rimlj.15.2.
Prvi i osnovni primer zajedništva jeste porodica, ona je temelj i jezgro svakog zdravog društva. Kroz život u zdravoj porodici dete gradi identitet, usvaja pravilne postulate ponašanja, uči se pravim vrednostima, stiče osećaj odgovornosti za druge, da voli svoje bližnje. Uloga porodice je oduvek imala krucijalnu ulogu u našem društvu, ona je mikrokosmos makrokosmosa.
