Индивидуалистички начин живота, човеку је био нешто тотално страно до доласка Фридриха Ничеа и његовог утицаја, пре свега на западног човека, а онда и на цео свет.
Човек је научен да буде биће заједнице, део племена, има личносни однос са другим бићем и то је оно што га чини „личношћу“. Однос ти и ја, без тога човек као личност не може да постоји јер црпи постојање из односа са другом личности.
Ниче и хришћанство
Фридрих Ниче, немачки филозоф, био је критичан према хришћанским вредностима и њиховом утицају на друштво. Са друге стране, хришћанска учења се традиционално фокусирају на заједницу, моралност и одрицање од појединачних жеља у корист служења другима.
Ниче је заговарао идеју „надчовека“ (Übermensch), појединца који се уздиже изнад конвенционалних морала и ствара властите вредности. Његов концепт индивидуализма био је повезан с идејом слободе појединца да обликује властити живот, ослобађајући се „традиционалних“ норми и ограничења.
С друге стране, хришћанска учења, посебно она садржана у Новом завету, подстичу љубав према ближњем, скромност и одрицање од себичности. У хришћанском контексту, индивидуалност није супротстављена заједници, већ се постиже кроз љубав, служење другима и посвећеност Богу.
У данашњем друштву, ове идеје се често сусрећу и сударају. Индивидуализам, као што га промовише Ниче, може довести до аутономије и креативности појединца, али истовремено носи ризик егоизма. Хришћанска учења, са својим нагласком на љубави и служењу, могу пружити оквир за моралну оријентацију, али понекад наилазе на изазове у свету где се често вреднује лични успех и упорно ставља властито „ја“ испред заједнице.
Није нужно лоше имати своје „властито“ ја, човек и треба да га има јер је како биће заједнице, тако и индвидуа за себе, али проблем настаје када личне прохтеве почне да подражава егоцентризам, похлепа и апатичност.
Охрабривање индивидуализма на Западу
У неким земљама Запада, као што је Холандија, феномен индивидуализма се упорно охрабрује. Под велом демократије која наводно промовише једнакости, слободу говора и грађанска права, промовисање аутономије и „посебности“ појединца постало је још јаче.
Медији, уметности и поп култура већ одавно формирају идентитет појединца усађујући му флоскуле како је бити сам једнако бити јединствен, посебан и другачији од осталих.
То се можда најбоље огледа у приступу послу и њиховој пословној „етици“ где се посебно наглашава индивидуални рад као једини могућ избор у смислу постизања економске сигурности, независности и успеха. Индивидулистички и себични ставови захватили су сваку пору западног друштва, а у последње време и наше.
Из оваквих ставова, изродила се „woke“ култура која све што је традиционално сматра „затуцаним“ и која је отишла у тотални радикализам истичући своје ставове као јединим исправним, што доводи до изолације и шиканирања оних који који се не слажу са таквим ставовима.
„Woke“ култура постала је преокупирана појединачним случајевима и ставовима узевши их као подразумевајући „модел“, што може довести до занемаривања важности системских промена или колективних акција потребних за стварање правде и равноправности. Свакако да постоје људи и организације који се боре против дискриминације, расне или било које друге врсте неравноправности на конструктиван и ефективан начин (и треба да се боре), али ова „култура“ прожета радикализмом то не ради јер намеће своје мишљење као једино исправно, а то је опет неки вид егоцентризма. Друштво које је прожето оваквим ставовима, губи сваки смисао за заједништво.
Из индвидуализма се рађа усамљеност
Индивидуализам у великом броју случајева прелази у усамљеност, па се дешава да људи немају коме да се обрате, не само под старе дане, него и у двадесетим и тридесетим годинама. Чули сте сви сигурно да један просечан Немац „истера“ своје дете из куће чим напуни осамнаест година и то се сматра на Балкану добрим. Дете ће се само снаћи, уме оно, способно је. Дете коме ово родитељи без имало гриже савести ураде у 100% случајева нису имали никакву родитељску бригу, топлину дома, осећај за заједницу. Не кажем да деца не треба раније да се осамостале, свакако да би требало, међутим, ако нису спремна још на тај подухват потребно им је правилно усмерење и правац за даљи живот и борбу која тек предстоји.
Врло тешко да ће таква јединка бити спремна за живот и да неће бити „осакаћена“ у неком аспекту, а углавном је то психолошки и емотивни. То је још један разлог зашто се све више међу млађом популацијом рађају „модерне“ болести као што су анксиозност и депресија. Први и главни фактор због чега долази до ових стања јесте усамљеност, отуђеност, осећај одбачености итд.
Индивидуализам је почео да се промовише свуда, кроз школство, посао, здравство. Људи на улицама су окупирани својим бригама које не желе да деле са другима (а сигурно би им било боље да имају коме да се повере и скину бреме данашњице), нико ни са ким не прича, утеху налазе у кућним љубимцима, једноставно западни човек неуморно срља у неповратну осаму.
Људи се ретко одлучују на живот у двоје
Поред свега наведеног у тексту, врхунац индивидуализма се огледа у релативизацији и обезвређивању заједничког живота. На западу, а и код нас је све мање бракова, рођене деце а и они бракови који су склопљени у огромном проценту се завршавају разводима. Бела куга је захватила и наше просторе, па поред тога што бежимо на тај „идеални“ Запад, бележимо негативан природни прираштај (иако се Србија опоравља у последњих пар година према статистикама.)
Сигурно вам се дешавало да вам се повери нека пријатељица која је сама и каже да жели неког јачег поред себе и како је живот у заједници лакши, или једноставно пријатеља коме је досадило да сам гледа филмове, кува, пере веш и иде на посао, претворивши се у апатичног робота који нема коме да исприча како му је протекао дан.
Људи су изгубили навику дружења, чланови породице се виђају никако или ретко, редови за психологе и психотерапеуте су дужи него икада, а о последицама које је изазвала пандемија и индувидуалистички приступ животу по ментално здравље нећете видети на телевизијама. О овој теми отворено и гласно прича врло мали број људи.
Породица је нуклеус здравог друштва
Нико овде не говори да човек не треба да буде индивидуа и да има своје личне ставове и критичко размишљање (наравно да треба, то је оно што такође гради личност), него о томе да је човекова природа саткана на феномену заједништва и да човек не може да се креће сам кроз живот. И први пример живота јесте суживот, односно живот у заједници између Бога и људи.
Православно учење има одличне примере живота у заједници које црпи из посланица апостола Павла Римљанима и Коринћанима. Ап. Павле истиче да је у дефиниција оваквог начина живота „јединство у различитостима“ и да сваки члан Цркве Христове има различите дарове и умножавањем тих дарова доприности заједничком добру.
„Сваки од нас нека угађа ближњему на добро ради напретка.“ Римљ.15.2.
Први и основни пример заједништва јесте породица, она је темељ и језгро сваког здравог друштва. Кроз живот у здравој породици дете гради идентитет, усваја правилне постулате понашања, учи се правим вредностима, стиче осећај одговорности за друге, да воли своје ближње. Улога породице је одувек имала круцијалну улогу у нашем друштву, она је микрокосмос макрокосмоса.
