Dobar je litijum, kao onaj sneg koji ne pada da pokrije breg nego da svi vide svačiji trag
Najavljuje se poslednja epizoda kosovske tragedije. „Tema otvaranja mosta na Ibru opet je predmet rasprave.“ Tako kažu partneri naših pregovarača iz (neutralne) EU iako svaki Srbin, pa bio on i iz onog tela koje kao brine o Srbima na Kosovu, zna da je to predaja mosta – kao poslednje odbrane severno od albanske Mitrovice. Posle svih predaja i poslednja je na redu. I ona će se izvoditi istim metodima: „Dok institucije tzv. Kosova traže da se isti otvori, međunarodna zajednica poručuje da bi otvaranje mosta trebalo biti deo dijaloga“, a jasno je da „sloboda kretanja i vladavina prava ne ugrožavaju mir i bezbednost“.
DAJMO MOST Bez obzira što je fraza obična laž, ako se osvrnemo na dosadašnja događanja, nije teško predviđati razvoj. Beograd s parolom da se „uvek mora pregovarati“ prihvatiće – dijalog. Iako uopšte nije jasno što oni to zovu dijalog – opštepoznat scenario u kojem je uloga pregovarača iz Beograda – da nikad ne uspeju da zaustave ikakvu nameru Albanaca i EU/Zapada. A uvek se nađe neki P. P. da igra u tom skeču.
E uskoro naš predsednik ide na sastanak s Kurtijem u Brisel, mediji će javiti da se ništa nisu dogovorili, a malo posle uslediće veliko dostignuće: most će postati tačka koja spaja! Srbi će biti bačeni u zagrljaj Albanaca! To nasilje će se zvati pomirenje. Iz Beograda će se uzvikivati: Ne damo Kosovo!
Edi Rama i Aleksandar Soroš će pohvaliti predsednika, i ako sad ne stigne ta Nobelova nagrada za mir, nikad neće. Jer ovde je mir čvrst kao smrt.
A nama će puštati drugu seriju. Zaslužili smo. Jer smo pomogli da konačno padne severni deo Kosova koji je, uz beogradsko sufliranje, i sam prihvatao logiku predaje srpskih naselja, ljudi, crkava, polja, kuća, grobalja koji se razbacani po Kosovu i Metohiji. Nadajući se da to neće stići njih.
Pokrivajući samrtne rezultate Briselskog sporazuma, Beograd okuplja Srbe iz regiona u Svesrpski sabor i donosi – Deklaraciju o zaštiti nacionalnih i političkih prava i zajedničkoj budućnosti srpskog naroda. Kad ne bi bilo kosovskog miniranja „zajedničke budućnosti“, ovo delanje bi imalo neki oreol.
Ovako stojimo na zgarištu koje su „naši evropski prijatelji“, a na našem „putu u EU“, opečatili onim što se zvaše Nemačko-francuski plan a koji su naši prihvatili a valjda nisu potpisali. Ali Šolc–Makron prijateljstvo ne može da stane, evroprogres ide dalje – pa im se potpisalo nešto nazvano Memorandum a da im se preda i „drugo srce Srbije“. Prvo srce Srbije Kosovo smo amputirali da bi nam bilo lakše, oni hoće i drugo srce, Jadar, Šumadiju i širu okolinu, da bi nam bilo najlakše.
Kad smo dali Kosovo, razumeju oni, zašto ne bismo dali i Srbiju. Mi ćemo moći da vičemo „Živela Srbija“ i da se okupljamo na nacionalnim stadionima, jer oni su liberali. I mi ćemo biti prvi narod koji je prihvatio veliku davosovsku viziju Klausa Švaba: „Nećete imati ništa, a bićete srećni!“ Uvek smo prednjačili.
IDEMO DALJE Ali nije to narod kako je naš predsednik očekivao – dok je radio na progresu i da sad može da kaže: „Nikad u istoriji se nije ovako dobro živelo u Srbiji.“ Ne da im napravite više auto-puta nego što je asfaltirala Kina (160.000 km) – zatucanost (dobro se setio tog termina) ne bi bila savladana.
I izlaze horde nezadovoljnika – po varošima i gradovima. Ne daju da dobri zapadnjaci rudare. A nije tačno da oni povređuju naš suverenitet, evo Olaf Šolc je rekao „sva odgovornost je na predsedniku i vladi Srbije, jer to je njihova odluka i oni će biti odgovorni za sve“. I odgovornim preti – antilitijumsku oluju.
To ti je Srbin. Dovede ga čovek pred vrata raja a on se ritne i prospe litijumsko zlato jer mu lažu da će plivati u sumpornoj kiselini, iako je tačno da će mu kiselina biti samo do kolena.
Naš predsednik obuzet rajskim idejama ne može da se spusti na naš nivo i prihvati da smo mi već umorni od pomoći Zapada. Devet od deset građana ove zemlje živi sve gore i uzalud nam se guvernerka, izuzetna stručnjakinja, obraća kao inkluzivnim đacima. Kad moraš da popraviš zub, treba ti 80 evra od plate za koju bi mogao popraviti pet zuba; da zameniš prozor koji prokišnjava, a dešava se, treba čitava plata; odeš lekaru, za platu koju za njega odvajaš, lepo će te poslati u privatnu ordinaciju (gde i sam radi). Isto sledi državni majstor za vodu – plaćaš ga, a on kad se desi kvar, dođe i zavrne ventil – pa objasni da popravlja samo u privatnom aranžmanu. I sve tako.
ŽIVE SVE GORE A naš čovek je zatucan – on u tome ne vidi dobro. I stalno misli da se bolje živelo: kad su ti popravljali zube čim doneseš zdravstvenu knjižicu, a lekari te lečili u Domu zdravlja, majstori su održavali sistem za platu, a za lečenje dece nije se moralo organizovati prosjačenje mobilnim telefonima…
I predsednik ne može da razume zašto niko u ovoj zemlji, ako nije u krugu onih koji imaju korist od Stranke, ne veruje da Brnabićeva, Mali, Đurić, Tabakovićeva itd. rade za njegovo dobro. I oni nikom ne mogu da objasne ništa. Jer Malom je sve bolje, svi vide: na početku godine je jeo parizer a sad eno u Surčinu natrpao na ruku pečenja ko drva i časti. Nahrani petnaestak naših radnika. Dobro delo. Takoreći milostinja od naših para.
Ali jedno čašćenje ne menja stanje – mi smo sve zaduženiji. Sad svi vidimo da to i jeste njegov posao. Dok nisu upoznali Dinkića, Srbi su svoju decu učili da je „dug zao drug“, sad vide da nije zao onom ko nas zadužuje.
„Javni dug Srbije je 1. jula dostigao rekordnih 38,2 milijarde evra… Za poslednja dva meseca državni dug je uvećan za dve milijarde… Pre 12 godina država je dugovala 15,47 milijardi.“ I: „prema zvaničnim podacima javni dug države je rastao mnogo brže od BDP… Sporije od obaveza države su rasle i prosečne plate… a još više kaskaju prosečne penzije.“ Čudo da to nisu rekli predsedniku, a nisu ni da je „za 12 godina javni dug po zaposlenom udvostručen, sa manje od 8.300 na više od 16.600 evra“, pa i da je „trošak kamate ove godine za 52 odsto veći nego 2020“. (Ne reče to učiteljica Jorgovanka. Nije imala vremena. Činjenice su prema Milanu Ćulibrku, koga predsednik ceni.)
To je stvarnost. Zatucana masa oseća omču oko vrata. Ni da nam svima Mali da po parče pečenja, nije to neka perspektiva, koliko god predsednik povećavao minutažu na ekranima, svih veličina…
POSRTANJE BRENDOVA SPASA A nije bolje kad predsednik javlja konkretno o superbrendovima. Evo: „Luj Viton“ i „Mercedes“. Ima li išta lepše? I lujvitonština je ukorenjena u domaćinovoj kući pa gledate predsednikovu lepšu polovinu kako tako opremljena ide u diplomatsku misiju da fascinira Afrikanke – po tri haljine promeni za dan, javljaju posvećene novinarke, koje su za te stvari struka. Ali zatucani narod ne zna šta je diplomatija, pa laže i izmišlja kao ona troši pare one zgurene bake iz Koceljeve koja iz zatucane perspektive nudi rešenje – dosta je bilo, ali ne završavajmo ovo u krvi.
Ili „Mercedes“, tj. „Mercedes benc“. Ovaj put se ne zavlačimo s „Mercedesovim“ autobusima u propalom „Ikarbusu“ nego direktno „automobili S-klase i električni EQS“, koji čekaju naš litijum ko ozebao sunce.
Ali „u četvrtom kvartalu 2024. u fabrici u Švapskoj proizvodiće se u jednoj smeni umesto dosadašnje dve, a prošle godine je ukinuta treća smena“. O bože, klečiš pred onim nenemcem koji je sad na čelu „Mercedesa“ a onda „Handelsblat“ javlja kao je pala prodaja za četvrtinu u odnosu na prošlu godinu. U SAD – pad 33 odsto. „Situacija je posebno dramatična za ‘Mercedesov’ EQS, potpuno električni pandan vozilima S-klase. Već slaba prodaja u Kini smanjena je za 41 odsto – na 600 jedinica u prvoj polovini 2024. Širom sveta prodaja EQS-a je prepolovljena od januara do juna.“
Šta sad reći ludom narodu: neće razumeti da to nije važno. Pada proizvodnja, pa šta. Šta se nas tiče proizvodnja, nama je važno da se držimo reči – sad Memoranduma, kao što smo se držali Briselskog sporazuma. Kad damo reč, nije nam teško da damo sve ni za šta.
Zna se, mi smo na „evropskom putu“: pa je objasnio elitni ministar u nekoliko mandata, prozorljivi Toma Mona da Srbija – ovakva kakva je – „ima obavezu da spasi Evropu koja je u recesiji“. Ne, ne misli on da lično odvoji od svojih usta nego će kao ministar (e, to nam je demokratija dala) odvojiti od našeg siromaštva. I spasti Evropu, da bismo mi imali gde da uđemo.
ĆUTI, VIKTORE Ima tu nečeg realnog – taj um vidi da bogati u njegovoj zemlji, svoje „recesije“ prevazilaze zadužujući siromašne, pa što da se to ne primeni i šire. Zna čovek.
Ta pamet nije slučajnost. Ni soliranje demokratskog ministra koji nikad ne bi mogao da pobedi ni u biranju za kućni savet. Od stare Asirije do moderne Kine to nikad i nigde nije moglo, a može u ovakvoj Evropi.
Ali to nije dobro, veli naš prijatelj Viktor Orban, pošto „postnacionalno stanje… ima ozbiljnu – a rekao bih i dramatičnu – političku posledicu, a to je habanje demokratije. Jer unutar društava postoji rastući otpor migracijama, rodnoj ideologiji, ratu i globalizmu. I to stvara politički problem između elite i naroda, elitizma i populizma. To je definišući fenomen zapadne politike danas.“
Pa onda „elite osuđuju narod zbog skretanja udesno. Osećanja i ideje naroda se etiketiraju kao ksenofobija, homofobija i nacionalizam. (Zatucanost!) Zauzvrat, narod optužuje elitu da je ne interesuje ono što je narodu bitno, i da je potonula u neku vrstu poremećenog globalizma. Posledično, elite i narod ne mogu da se slože i sarađuju.“ Srbija je primer nad primerima.
I onda se Srbi (narod) hvataju litijuma kao poslednje stanice, pred ambis. I složili bi se s komšijom: „U našoj koncepciji, nacionalna država nije pravna apstrakcija, nije pravni konstrukt: nacionalna država je ukorenjena u konkretnoj kulturi. Ona ima zajednički set vrednosti, kao i antropološku i istorijsku dubinu. Iz toga izranjaju zajednički moralni imperativi zasnovani na konsenzusu. Tako mi, kao nacionalna država, razmišljamo. Štaviše, mi to ne vidimo kao fenomen koji se razvio u 19. veku: mi verujemo da nacionalne države imaju biblijsku osnovu, pošto pripadaju poretku kreacije. Jer u Svetom pismu čitamo da će na kraju vremena sud doći ne samo za pojedince, nego i za narode. Posledično, prema našoj koncepciji nacije nisu provizorne tvorevine.“
LJUDI I VREME Ali srpski putnici na „evropskom putu“ ne drže do orbanovskog zdravog razuma. Lako je njemu, nema litijum, rekao bi mu ideolog „nove realnosti“ Srbije, samo da ga sretne! Jer „litijum će se vaditi. To je nemoguće da bilo koja velika sila dopusti, da nešto što je nasušna potreba čovečanstva, a naš jadarit je jedan od najkvalitetnijih minerala na svetu, nema teorije da to ostane u zemlji tek tako“, objasni nam Vladimir Đukanović, koji bi – ako se sećate čoveka kad nije bio državni advokat koji vodi procese protiv državnog tužilaštva – bio tri koraka ispred Orbana.
I kad bi odnekud banuo onaj Đuka i video šta govori ovaj koji danas ima dokumenta na to ime i taj matični broj – on bi pucao u to biće. Možda bi i pogodio.
Ono hiperhrabro srpsko momče viče: „Ja vam sad kažem, okupiraće nas, invaziju će izvršiti, ali će to izvesti i reći će ‘kad ste bili budale, sad ćemo vam mi to fino izvaditi i vi nećete dobiti ništa’.“ Bože, pomozi! Okupacija, ipak, ne podrazumeva ovakva samoponištavanja.
Nema smisla trošiti reči zašto je to tako (znate već!), ali da ga nije stiglo ono što je dobio – Đuka bi na protestima govorio odmah iza Radojla Bukvića: „Predsednik Srbije nam je poručio da će pobediti na referendumu ako ga bude. Čoveče, koga ćeš pobediti? Sopstveni narod!?“ Doduše, i onaj Aleksandar je u ono vreme govorio kao Radojle.
Dobar je litijum, kao onaj sneg koji ne pada da pokrije breg nego da svi vide svačiji trag.
