Stanovnici Beograda, Novog Sada, Zrenjanina, Banjaluke i rumunskog Arada istovremeno koračaju kroz ove stotinama kilometara udaljene gradove, a spaja ih nešto čega možda nisu ni svesni – Sava Tekelija.
Tačnije, svi oni šetaju ulicom Save Popovića Tekelije. Bio je filantrop, habzburški intelektualac i plemić. Prvi doktor prava srpskog porekla i jedan od prvih predsednika Matice srpske.
Istovremeno je bio prijatelj prosvetitelja Dositeja Obradovića i protivnik jezičke reforme Vuka Karadžića. Bio je zagovornik podizanja Prvog srpskog ustanka i njegov nesuđeni vođa.
„Bio je najobrazovaniji Srbin svoga doba, imao je veliko bogatstvo i bio je izuzetno uticajan u celoj srpskoj zajednici u Habzburškoj monarhiji. Bio je i čovek sa idejom, iako te njegove ideje nekada nisu prihvatane“, kaže Dragan Stanić, predsednik Matice srpske, za BBC.
Mnogi ga pamte po Tekelijanumu. To je zavod za školovanje siromašnih učenika iz Srbije. Ovaj plemić ga je podigao 1838. godine u Budimpešti. Kroz njega su prošli Nikola Tesla, Laza Kostić, Jovan Jovanović Zmaj, Jovan Sterija Popović, Josif Pančić i mnogi drugi.
Tekelijanum je vremenom postao „glavno stecište intelektualnih snaga srpskog naroda, koje su doprinosile njegovom kulturnom i civilizacijskom napretku“, kaže doktor Saša Jašin, protonamesnik Budimske eparhije Srpske pravoslavne crkve, koja danas brine o ovom zdanju.
„Posle nastanka Srpskog narodnog pozorišta 1812. i Matice srpske 1826, on se smatra trećom zvanično najvažnijom ustanovom Srba u Ugarskoj“, dodaje on.
Tekelijanum – „srpski Panteon“, koji je Srbe gurnuo „iz srednjeg u moderni vek“
Sava Tekelija osnovao je 1838. godine ustanovu u ulici Verešpalne u srcu Budimpešte, nedaleko od pravoslavne crkve i tadašnjeg Peštanskog univerziteta, čija je svrha bila da omogući školovanje najboljim srpskim đacima, koji to nisu mogli da priušte.
Deo zdanja bio je i sedište Matice srpske- Tekelija bio njen doživotni predsednik (od 1838. do 1842.). A ona je bila zadužena za nadzor nad učenicima.
Ideja ovog plemića bila je „briga o mladima koji će se školovati u Pešti i postati intelektualci sa jasnom nacionalnom samosvešću“.
„Položio je i značajnu količinu sredstava, pa se Matica izdržavala od kamate koju je ubirala na osnovu tog novca“, kaže Dragan Stanić.
U početku se u ovaj svojevrsni učenički internat uselilo 12 studenata. Kroz njega će tokom narednih decenija, sve do Drugog svetskog rata, proći više od 350 učenika srpskog porekla.
Među pitomcima Tekelijanuma bila su mnoga istaknuta imena srpske nauke i kulture 19. i 20. veka. U njemu su učili botaničar Josif Pančić, književnici Laza Kostić i Kosta Ruvarac, naučnik Nikola Tesla, a pesnik Jovan Jovanović Zmaj je tokom studija medicine u Budimpešti radio kao nadzornik u toj instituciji.
Tekelija je na taj način pomogao da se „odneguje jedan vrlo stabilan intelektualni sloj srpskog naroda“, kaže Stanić.
Akademik Vasilije Krestić smatra da su tekelijanci, kao visoko obrazovani mladi ljudi kojih tada među Srbima nije bilo mnogo, „popunili vidnu prazninu u tadašnjem srpskom društvu“. Ali da se ne može reći da su oni svojom brojnošću „učinili neki krupan intelektualni zaokret“.
Sava Popović Tekelija podario je Tekelijanumu i biblioteku, a Matici srpskoj štampariju, koja je bila smeštena u podrumu zdanja.
Amanet Matici srpskoj
Sava Tekelija nije bio među osnivačima Matice srpske, ali je imao „prekretničku ulogu“ u njenoj istoriji.
„Nesumnjivo je od najvećeg mogućeg značaja i jedno je od najzvučnijih imena među svim predsednicima Matice srpske, uticao je da se Matica stabilizuje i dobije konzervativniju dimenziju, ali i sistemski oblik i širu delatnost od one pre njega“, navodi Stanić.
Ovaj plemić iz Arada bio je jedan od prvih i najvećih dobrotvora kulturne organizacije Srba u Austrougarskoj od samog osnivanja te institucije. To je podstaklo i druge imućne ljude tog vremena da pomognu razvoj Matice srpske.
„Svake godine je, od 1826. pa nadalje, davao Matici 100 forinti u srebru i 100 forinti u bečkoj valuti i živo je učestvovao u matičinom radu, a znatnu uslugu za rad Matice učinio je Tekelija kad joj je kupio štampariju“, kaže akademik Vasilije Krestić.
Tekelija je 1838. godine izabran za doživotnog predsednika ove organizacije, koja je od te godine bila smeštena u Tekelijanumu, zdanju koje je on podigao.
Najveća privatna biblioteka
Biblioteka Save Tekelije, najveća privatna biblioteka među Srbima u 18. veku, sa oko 4.000 knjiga, preneta je u Tekelijanum marta 1843. Danas se ta biblioteka čuva u Matici srpskoj i sadrži 7.104 knjige na raznim jezicima, navodi se na sajtu Biblioteke Matice srpske.
Lična biblioteka Tekelije sadržala je 1984 knjige na 15 jezika, a nju je posle smrti ostavio Matici.
„To je veliko blago – kada pogledate koje su knjige u tim bibliotekama, koje danas čuvamo u Matici srpskoj, možete videti koliko je Tekelija zapravo bio obrazovan čovek i koja je bila širina njegovog znanja“, objašnjava Stanić.
Jedno od prvih značajnijih dela koje je Tekelija podario Matici srpskoj bio je njegov rukopis Dušanovog zakonika, dodaje se na sajtu te institucije.
Pored knjiga, zdanja i ideja, Tekelija je Matici srpskoj zaveštao i svu imovinu koja je za njim ostala, pošto nije imao naslednike.
Život i školovanje
Iako si bili ugledna habzburška plemićka porodica, Tekelije su se u doba Savinog rođenja (1761) suočavali sa nemaštinom.
Deo porodice odselio se za Rusiju, ali su Savini roditelji odlučili da ostanu u Aradu, gradu u kojem je njihova, tada osiromašena porodica i dalje uživala ugled, o čemu je pisao srpski istoričar Aleksandar Forišković u delu memoari Save Tekelije.
„Išao je gradom u kojem se još znalo za toponime: Tekelijina crkva, Tekelijin rov, Tekelijina varoš, Tekelijin trg, Tekelijin čardak, a pri tome je on nosio to prezime, bio sin roditelja obrvanih parnicama oko pustara i imovinskim potraživanjima onih pripadnika kuće koji su napustili Arad i otišli da žive u Rusiji“, opisao je Forišković.
U ovom gradu završio je osnovnu školu, a kasnije je nastavio obrazovanje u budimskoj gimnaziji.
Posle gimnazije, porodica je želela da se on vrati u Arad i oženi se, kako je sam Tekelija opisivao u njegovim memoarima. Ali je prevagnula želja za obrazovanjem i „nije mu ostalo drugo nego da unajmi kola prosta i kradom pobegne“.
„Neznanje je koren i izvor svakoga zla“
„Neznanje je koren i izvor svakoga zla“, smatrao je Tekelija, navodi se u tekstu srpskog istoriografa Željka Fajfrića.
„Samo je pravo znanje kadro da istrebi ta dva glavna i najjača neprijatelja čoveku; neznanje i zabludu, pomešanu sujeverjem i gordošću. Samo znanje je svetlost istine, koja prosvećuje čoveka“, opisivao je Tekelija.
Prvo se otisnuo u Beč, a 1779. odlazi u Budim. Tu je započeo studije filozofije, da bi se potom usmerio na pravo. 1786. godine je na Peštanskom univerzitetu postao prvi doktor pravnih nauka među Srbima.
Protivnik Vukove reforme
Ali, glad za znanjem Save Tekelije tu se nije završavala, kaže istoričar Krestić.
„Bavio se i crtanjem, u Beču je izučavao prirodne nauke, svirao je flautu, učio je francuski, italijanski i španski. Bio je pristalica Dositeja Obradovića i prosvećenog apsolutizma, nije se slagao s Vukom Karadžićem i njegovom jezičkom reformom, branio je i zastupao slavenosrpski jezik“, nabraja akademik.
Tekelijino protivljenje jezičkoj reformi Vuka Karadžića potvrđeno je kada je pre smrti odlučio da deo imovine ostavi Matici srpskoj, napominje Nenad Ninković, profesor na katedri za istoriju Filozofskog fakulteta u Novom Sadu.
„Ostavio je velika sredstva Matici srpskoj, na čijem je čelu bio, ali pod uslovom da ne prihvati reformu i pravopis Vuka Karadžića“, kaže on za BBC na srpskom.
Ipak, to je bila jedna od Tekelijinih ideja koje nisu mogle da se sprovedu, smatra Dragan Stanić.
„Ona nije mogla dugo da se brani u daljem razvoju ustanove, ali i samog srpskog naroda i nacije“, dodaje današnji predsednik Matice srpske.
Političke ideje
Interesovanja aradskog plemića i doktora prava sezala su dalje od sfera nauke i umetnosti. U nekoliko navrata glasno je zagovarao političke ideje koje su se ticale statusa Srba južno i severno od Dunava.
Kao jedan od 25 predstavnika plemstva izabran je za poslanika na Temišvarskom saboru srpskog naroda u Austrougarskoj 1790. godine, na kojem je „odigrao jednu od ključnih uloga“, priča Saša Jašin iz Budimske eparhije SPC.
Skup u istoimenom gradu u današnjoj Rumuniji Srbi su organizovali kako bi se razrešilo pitanje statusa ove etničke grupe u Habzburškoj monarhiji.
Većina okupljenih podržali su ideju da se status Srba, kao i do tada, bazira na carskim privilegijama iz Beča, dok je Tekelija predstavio suprotan plan – želeo je da saradnjom sa Mađarima za njegov narod dobije jednak građanski status u Ugarskoj.
Prema njegovom planu, taj status bi bio garantovan ugarskim zakonima i ne bi bio zavistan od samovolje habzburškog cara.
„Bio je to značajan zaokret u dotadašnjoj srpskoj politici, koja je od Velike seobe Srba 1690. uvek bila oslonjena na Beč i na politiku Dvora“, smatra istoričar Krestić.
Političke ambicije Save Popovića Tekelije ponovo su isplivale početkom 19. veka, u predvečerje Prvog srpskog ustanka protiv turske vlasti, koji je predvodio Đorđe Petrović Karađorđe.
Pisma Napoleonu
Pre nego što je Petrović izabran za predvodnika ustanka, Tekelija je očekivao poziv iz Srbije i nadao se ulozi „predvodnika ustanka“, navodi se delu Doba Karađorđa i Save Tekelije istoričara Živojina Andrejića.
Skovao je i plan o stvaranju Ilirskog kraljevstva na Balkanu, koja bi bila saveznik Francuske i protivnik širenja uticaja Austrije i Rusije, nasuprot Petrovićevom savezništvu sa Rusijom, o čemu je 1804. godine pisao francuskom caru Napoleonu Bonaparti.
Savetovao je caru da pomogne srpske ustanike u formiranju države, ali kako Napoleon nije odgovorio, Tekelija mu je još jednom pisao 1805, poslavši mu mapu države o čijem je formiranju maštao, dodaje Andrejić.
Ipak, francuski car nije uslišio njegovu molbu.
Šta je danas ostalo od Tekelije?
Kako Sava Tekelija nije imao naslednike, porodično ime posle njegove smrti nosio je još samo sinovac Petar Tekelija, koji je živeo u Beču, ali je samo dve godine kasnije i on preminuo.
Za Savom prezime nije ostalo, ali jesu mnoge zadužbine i fondacije od kojih su Srbi sa obe strane Dunava imali koristi decenijama posle njegove smrti.
U Vojvodini, posebno u Matici srpskoj, Tekelija i danas „uživa dužno poštovanje i sećanje“, a u Mađarskoj je poštovan prevashodno zbog Tekelijanuma, kaže Krestić.
Tekelijanum je 1952. godine oduzet u procesu nacionalizacije imovine u tadašnjoj socijalističkoj Mađarskoj, a 1996. godine vraćen je Budimskoj eparhiji.
Posle 10 godina radova na obnovi zgrade, ona je 2015. godine ponovo otvorena.
„Danas obnovljeno zdanje, čiji je vlasnik Eparhija budimska, ima više funkcija, a slično svojoj nekadašnjoj nameni u njemu se, pored ostalog, nalazi i jedan od dva srpska đačka doma u Budimpešti“, kaže Saša Jašin.
Matica srpska je 2009. godine objavila Tekelijinu doktorsku disertaciju, a 2021. godine je u Muzeju Vojvodine održana i izložba posvećena njegovom životu.
Ispred ulaza u zgradu Matice srpske nalazi se njegova bista, delo vajara Jovana Soldatovića, koja Novosađane i sve one koji posete ovaj grad podseća na njegov značaj.
„Vrednost Save Tekelije nikada neće moći da bude zaboravljena i on je čovek kojem je uvek vredno vraćati se“, zaključuje Dragan Stanić.
