Mustafa Golubić jedna je od najtajanstvenijih ličnosti naše savremene istorije. Rođen je u Stocu, u istočnoj Hercegovini, 24. oktobra 1889. godine.
Kao najboljeg đaka osnovne škole, opština ga je poslala u gimnaziju u Sarajevo. Tu je pohađao pet razreda, a kada je Austrougarska izvršila aneksiju Bosne i Hercegovine, sa svojom siromašnom porodicom seli se u Beograd, gde je nastavio obrazovanje. Te godine postao je član Mlade Bosne. Odmah po izbijanju Prvog balkanskog rata, Golubić je stupio u Tankosićev četnički odred, s kojim je učestvovao i u borbama na Merdaru, gde se posebno istakao. Prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević odlikovao ga je za hrabrost ordenom Obilića.
Nakon mature 1913. godine, sa stipendijom vlade u Beogradu, odlazi na studije prava u Lozanu i Ženevu, a onda u Pariz, gde će postati član organizacije Ujedinjenje ili smrt.
Golubić je prekinuo studije po izbijanju Prvog svetskog rata, vratio se u Srbiju i uključio u jedinice Užičke armije. Ubrzo je unapređen u čin poručnika i prekomandovan u Kraljevsku gardu. Učestvovao je u čuvenim bitkama na Ceru i Kolubari. Mustafa se borio u sastavu srpske vojske u svim borbama, povlačio se preko Albanije, odmarao se na Krfu, probijao je Solunski front. Tokom Solunskog procesa – kada je regent Aleksandar (pod lažnom optužbom i režiranom smrtnom presudom) uklonio Apisa i ostale „crnorukce”, Golubić je odbio da svedoči protiv Apisa, zbog čega je osuđen na godinu dana zatvora i izbačen iz vojne službe. Interniran je na Krf, odakle je, uz pomoć dr Jevta Dedijera, uspeo da pobegne u Francusku, a zatim u Švajcarsku.
Dok je studirao u Švajcarskoj, ušao je u strukture Kominterne (Komunističke internacionale, organizacije u kojoj su bile sve komunističke partije u Evropi) i počeo za nju da radi, a potom se u Moskvi školovao za oficira NKVD-a (Narodni komesarijat unutrašnjih dela).
Postoje snažne indicije da na Vidovdan 1921. godine, učestvovao u organizaciji pokušaja atentata na regenta Aleksandra, kada je Spasoje Stejić bacio dinamit sa zgrade Ministarstva trgovine na automobil s budućim kraljem (pogodio je telefonske žice). Golubić, koji je tada još bio u zemlji, uhapšen je i interniran u manastiru Rakovica, ali pušten je zbog nedostatka dokaza.
Međutim, imajući u vidu njegovo kasnije delovanje, kao i činjenicu da je iz Beča tridesetih rukovodio svim sovjetskim tajnim službama na tlu Kraljevine Jugoslavije, to nije nemoguće.
Za njegovo ime se vezuju brojne oružane akcije iz ranog perioda okupacije: od postavljanja bombe ispod tribine s koje je vojni zapovednik Srbije, general-major Ludvig fon Šreder trebalo da posmatra defile svojih trupa, preko dizanja u vazduh benzinskog magacina na Tašmajdanu, pa do podmetanja 423 eksplozivna paketa u podrumu kuće pored one u kojoj je trebalo da se sretnu najistaknutiji folksdojčeri.
Mustafa Golubić je nekoliko puta kao „slepi putnik” putovao u SAD. U Njujorku je kidnapovao jednog sovjetskog dvostrukog agenta koji je počeo da radi za američke tajne službe. Uspeo je da ga prebaci u Moskvu. Tada je digao na noge FBI i nastala je prava potera za njim.
Zbog straha od prisustva Mustafe Gaćinovića u Beogradu, Ivan Stevo Krajačić ga je, najverovatnije uz saglasnost Josipa Broza, kome je Golubić bio prava noćna mora, početkom juna 1941. godine anonimno prijavio Gestapou.
Nemačka tajna služba je 7. juna provalila u Golubićev stan i odvela ga u Banjički logor. Mučenje čoveka, koji je preživeo Staljinove čistke bez ogrebotine, i tri decenije se spremao za takav scenario i kraj – nije urodilo plodom. Nemcima ništa korisno nije rekao, osim gomile laži i izmišljotina, a 11. juna 1941. godine odigrao se onaj poslednji čin u Pionirskom parku, kada je Golubić u šatorskom krilu donet u park, stavljen na stolicu i streljan. Na istom mestu je i sahranjen.
Crvenoarmejci, pronašli su njegov grob oktobra 1944. godine, odmah po oslobođenju Beograda, i ekshumirali ga. Doktor Vojislav Stojanović izvršio je autopsiju i utvrdio da su mu skoro sve kosti bile polomljene. Potom je prenet u Moskvu i sahranjen, uz najviše vojne počasti, kao heroj Sovjetskog Saveza. Spomen-ploča s njegovim imenom postavljena je u Aleji boraca NOR-a na Novom groblju u Beogradu.
