Sve srećne porodice, liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica – nesrećna je na svoj način.
L. N. Tolstoj
Idelogija je imaginarni odnos prema odnosima u stvarnosti.
L. Altiser
Srećne (funkcionalne) i nesrećne (disfunkcionalne) porodice
Hiljadu puta je rečeno da je ideologija u užem smislu: imaginarni odnos prema odnosima u (društvenoj) stvarnosti, da je ona pohranjena duboko u nesvesnom i da nam pruža ishodište za iskustvo i osećaj vlastitog “Ja”. Na individualno-psihološkom nivou, razume se, rad na našem “Ja”, na tome ko smo i ko treba da jesmo ili postanemo – počinje već u porodici.
Simbolička kolevka za gotovo svakog od nas unapred je već bila pripremljena i pre našeg rođenja: ime, prezime, pidžama, klub za koji će se navijati; osobine koje se prognoziralo da ćemo naslediti na nekog rođaka, crte njegovog lika, očekuju se sa velikom nadom; mi sobom treba da posvedočimo porodici u kojoj smo rođeni da smo to zaista mi – što znači samo jedno: još jedan od njih – tako što ćemo (svojevoljno, kroz nastupajuće detinjstvo) postati biće koje celim sobom jeste izraz porodice u kojoj se rađa i nastaje.
Paradoks je taj da ukoliko više izražavamo osobine nekog od njih, toliko nas više ubeđuju u našu posebnost ohrabrivanjem da nastavimo biti baš kao taj neko naš. Ne uvek diskretna rasprava oko detetovog budućeg “Ja”, nastupa već u prvim mesecima života prinove. Čiji deo familije je kriv za loše osobine a čiji preuzima zaslugu za one dobre, ne pominje se do prve nesuglasice izazvane neposlušnošću ili nekom drugom nepodobnošću deteta.
U zavisnosti od peripetija izazvanih stepenom neosvešćenosti svojih roditelja, biće u nastajanju dugo će u svom detinjstvu pokušavati da se iskobelja iz emotivnih kučina čiju gustinu ničim nije skrivilo. U onim društvima čiji je stepen “razvijenosti” niži – što je dobar broj društava današnjice – nadležne obrazovne, pedagoške i školske institucije uglavnom neće doprineti nikakvom blagostanju jedinki nastalih u ovakvom inicijalnom životnom okruženju, iako su one (ove jedinke) osuđene na njih (institucije).
Naprotiv. Nalepiće im određenu etiketu zahvaljujući kojoj će dalje postati prepoznatljivi samo represivnom aparatu koji će im onda, na silu, utuvljivati u glavu lekcije o tome kako im, opet, liče na nekoga, i kako je na njima samo da se pomire sa takvom svojom sudbinom i da propevaju glasnim priznanjem da su niko i ništa.
Ova skica, brza i pojednostavljena šema odnosa unutar nesrećnih (disfunkcionalnih) porodica koje dalje izraze za osobenost svoje nesreće, traže svaka na svoj način u društvima u kojima im je pripalo da žive, prilično je univerzalna. Naravno da je kao glavni razlog za pomenutu nesreću često proglašen famozni “nedostatak ljubavi” a da je još češće prećutkivan razlog onaj: socio-ekonomski status ovakvih za uzajamnu ljubav svojih članova – “nesposobnih” porodica.
Međusobna sličnost srećnih (funkcionalnih) porodica, međutim, ogleda se u tome što je sudbina njihovih članova često autonomna u odnosu na institucije društva: sva važna životna znanja steknu se unutar porodice; institucije društva, članovima tih porodica, služe samo da isporuče priznanja i potvrde za njihov već ispravan i jasno opredeljen životni i svaki drugi put. Članovi ne lutaju mnogo jer su ljubav dobili ohrabrivanjem da zaista budu samostalni, što se često ispostavilo samo kao način da se jedinka podstakne u odabiru onog koji joj je već utaban i, prema tome – lakši.
Roditeljska samosvest je neopterećena svojim traumama, ne živi život u paradoksu: u konstantnoj prevenciji da se njihovoj deci ne ponovi ono loše što se njima samima već desilo. Radom na vlastitoj emancipaciji, roditelji su uspeli da shvate da im njihova deca ne duguju nikakvu sudbinu, što iako zvuči samorazumljivo, nažalost – nije toliko često.
I jedne i druge porodice i njihovi članovi, ipak, dele duh epohe u kojoj žive i međusobno se susreću, opšte, druže i vole, neposredno i autentično koliko im to dopuštaju svi dati emotivni i drugi faktori.
Duh neoliberalne epohe
Duh neoliberalne epohe karakterišu sledeće društveno proklamovane istine koje se ne dovode u pitanje. Kao neka vrsta aksioma, samorazumljivih, opštih i obavezujućih istina, one organizuju naš sistem mišljenja, verovanja, vrednovanja i delanja. Neprestano prepoznavanje tih istina oko sebe, garantuje nam iskustvo vlastitog “Ja”.
– Meritokratski mit: trud i inteligencija daju uspeh,
– Individualizam,
– Privatna (čak i lična) svojina u statusu svetinje,
– Slobodno tržište za protok roba i kapitala,
– LGBT-kvir, psiho-seksualno-rodni – aktivizam,
– Prioritet profita nad životom (prirode i čoveka),
– Kvazi-naučni ateizam i razni spiritualizmi,
– Parlamentarna demokratija kao način simulacije učešća većine u odlučivanju oko interesa društvene zajednice kojoj pripadaju, koji udeo (u odlučivanju) zapravo ne postoji.
Svi mi, nezavisno od toga iz koliko (dis)funkcionalnih porodica poticali, u obavezi smo da delimo ove istine.
Dominantna ideologija našeg vremena sačinjena je od navedenih aksioma. Nezavisno od toga da li smo osvestili ili ne u kojoj meri razloge za svako svoje ponašanje dovodimo u vezu sa ovim obavezujućim istinama, one nas nadodređuju uvek – ma koliko da mislili da smo autonomni i “svoji”.
Zahvaljujući obrazovno-ideološkim aparatima, masovnim i drugim medijima, umetnosti (pre svega filmskoj) koja uvek samo pomoću jeftinih sentimentalnih sredstava služi tome da ilustruje ove istine i u njih nas iznova ubedi, naš pogled na svet nam je samorazumljiv, izvestan, konzistentan i ubedljiv otkad znamo za sebe.
A sebe je moguće prepoznati i izraziti, samo u okviru ovih zadatih istina. U svakoj društvenoj zajednici uzajamno se lako prepoznaju uvek svi oni koji nedvosmisleno ispovedaju obavezne istine epohe i oni čine mnjenje – kolektiv jednoumnih koji se dogmatski žustro zalažu za promocije obaveznih istina, bez ikakve refleksije i distance.
U istoriji ljudskih društava, ovakve mase uvek su se spontano javljale i činile izraz duha svake epohe koji je agresivniji u svojim ispoljavanjima bio uvek kada se njegov kraj nagoveštavao. Upravo zbog toga Hegel piše da je ono što nam se javlja kao “novo” u nekom istorijskom momentu, uvek, najpre, viđeno kao “zlo”, jer ne potpada pod one unapred zadate kriterijume za prepoznavanje onoga što je “dobro”.
Tad nastupa ono što je nakon Hegela pojmovno određeno kao dijalektičko samoprevazilaženje: suprotnost uvreženim verovanjima ugrađuje se u set sledećih verovanja i istina, i vremenom postaje nova, bezupitna dogma.
Od Sokrata preko Hrista do Đordana Bruna svako ko se drznuo da naglas dovede u pitanje obavezne istine svoje epohe, morao je da plati cenu.
Danas tu cenu, zahvaljujući denuncijatorskim moćima društvenih-mreža, pre svega, a zatim i snazi obavezujućeg jednoumlja koje živimo na svakom koraku – što je pouzdan simptom sve izvesnijeg kraja naše epohe – plaća doslovno svaki pojedinac koji se drzne ne samo da dovede u pitanje današnje obavezne dogme, nego da ih agresivno i ne ispoveda.
Juče smo imali na ulicama glavnog grada jedan takav defile onih koji dele uzajamno šizofren paket emocija: samosažaljenje i samobitnost u isti mah. Naravno, podržani silom represivnog aparata, kako to uvek i biva kad se povorke pozvane dominantnom ideologijom organizuju pod krinkom zastupanja prava nekakvih “žrtava”.
Da citiramo Jejtsa za kraj: …(već) postoji drugi svet, i on je u ovom svetu.
I danas su pravoslavni vernici na zaprepašćenje svih “prosvećenih”, opet “jeli iz iste kašike”. Još da nam zbog tog drskog zajedništva, opet zaprete lavovima, pa da im se (lavovima) radosno, ko nekad, zatrčimo u zagrljaj. Zna se ko je istinska avangarda oduvek bio.
Vladimir Tabašević
