Čuvenom „Kolarcu“ pripada kompleks od 6.300 kvadratnih metara i dve zgrade sagrađene još tridesetih godina prošlog veka. Troškovi održavanja i računi za grejanje, vodu, struju su ogromni, pa je značajna ustanova u vreme pandemije bila na ivici egzistencije.
Klavir za koji se 33 godine smatralo da je nestao, pre nešto više od godinu dana vraćen je u Kolarčevu zadužbinu. Stigao je u to zdanje prvi put u januaru 1932. godine.
„I na tom klaviru su svirali Sergej Prokofjev, Artur Rubinštajn i najveći pijanisti 20. veka. Kolarac je zapravo simbol jednog društva u najlepšem mogućem smislu. Tu je puno Nobelovaca gostovalo, tu su govorili i Andrić, Crnjanski, Vladeta Jerotić, razni, razni interesantni ljudi, Žan Pol Sartr, Rabindranat Tagore, Bernard Šo“, izjavio je direktor Kolarčeve zadužbine Aleksandar Peković.
Svetski poznati violinista Stefan Milenković, kaže: „Ovo je naša umetnička, duhovna, muzička kuća u Beogradu“.
Iako je danas „Kolarac“ mesto gde se okupljaju ljubitelji klasične muzike, filma i likovne umetnosti, zadužbina je bila i prva škola engleskog i francuskog jezika u Srbiji.
Od kada je 1932. sagrađena, kompletno je renovirana samo jednom, 1962. A posle toga, upravnici su se snalazili kako je ko umeo.
Često su organizovali i koncerte kako bi prikupili novac za opremanje i renoviranje. Od 2011. zadužbina se sama finansira, prodajom ulaznica i iznajmljivanjem prostora, a tokom pandemije koronavirusa umalo je bila zatvorena, jer nije bilo programa.
Tada su pomagli Grad Beograd, Ministarstvo kulture, a bilo je i donacija publike.
„Hajde da se osvrnem i na to sa osmehom. Sam Ilija Kolarac je polovinom 19. veka napravio mehanizam održivosti koji bi bio funkcionalan i danas. Međutim, sredinom, i u drugoj polovini prošlog veka je nacionalizacijom oduzet najveći deo njegove imovine koja je zapravo služila da pomaže rad ovog centra. Mi imamo postupak restitucije, borimo se da uspostavimo taj mehanizam koji je osnivač dao, da bi ova institucija i zdanje bila na čast i korist svom narodu“, ispričao je direktor Peković.
Prošle godine zadužbina je sopstvenim prihodima pokrila više od 80 odsto troškova, a nadaju se da će to ove godine biti i 90 odsto. A uz Mocarta, Šostakoviča i Bartoka, sa publikom će proslaviti jubilej u nedelju od 20 časova, u nadi da nikada više neće morati da se bore za opstanak.
Ilija Milosavljević Kolarac – od siromaštva do zadužbinarstva
Ilija Milosavljević rodio se 1800. godine u selu Kolari, kod Smedereva. U svom selu učio je osnovnu školu, a zatim je u Vršcu radio u trgovini i učio trgovački posao.
Iz Vršca se 1817. preselio u Beograd, gde je postao trgovački kalfa. Tu se i oženio Sinđelijom, kćerkom trgovca Milutina Radovanovića, kod koga je radio. Svoju prvu radnju otvorio je u današnjoj Dubrovačkoj ulici.
Iz Beograda odlazi za Pančevo 1828. i trguje svinjama.
Svoje interesovanje za književnost i prosvetu iskazuje time što, zajedno sa ženom, 1854. postaje član Matice srpske. Istovremeno daje novac za štampu Grofa od Monte Hrista Aleksandra Dime, u prevodu Milana D. Rašića.
Posle Sinđelijine smrti, 1856. godine, vratio se u Beograd, gde je trgovao solju i šalitrom. Ispod Varoškapije, u današnjoj Pop Lukinoj ulici, kupio je zemljište i sagradio kuću.
Drugu kuću podigao je na Stambolkapiji, današnjem Trgu Repubilke. Zajedno sa vojvodom Tomom Vučićem 1857. osnovao je Fond za pominjanje onih koji su izginuli za Otadžbinu.
Novac iz fonda trošen je na pomne poginulima u borbama za oslobođenje od turske vlasti. Na poziv Svetozara Miletića, 1861, dao je prilog za osnivanje Srpske pravne akademije u Novom Sadu. Ovim sredstvima upravljala je Matica srpska.
Godine 1878. bio je optužen i osuđen za veleizdaju, za učešće u Topolskoj pobuni. U zatvoru je proveo nekoliko meseci, posle čega je pomilovan.
Iz zatvora se vratio narušenog zdravlja i iste godine, 6. oktobra (po starom kalendaru) umro je u svojoj kući na Stambolkapiji.
Književni fond i Univerzitet
Kolarac je 1861. godine osnovao Književni fond. Od svojih prihoda godišnje izdvaja 100 dukata za podršku književnosti i objavljivanje dela na srpskom jeziku koja „časnost, rodoljubije i polezna znanja u narodu rasprostiru“.
Do 1874. pomogao je objavljivanje 42 dela, među kojima je najviše bilo prevoda.
Kolarac je testamentom iz 1877. ostavio 10.000 dukata za Književni fond kako bi pomagao „ljudima koji pišu za narodnu prosvetu, a nisu u stanju sami u štampu davati“.
Odbor je takođe bio ovlašćen da izdaje udžbenike i poklanja ih siromašnim učenicima, a knjige čije je objavljivanje pomagao Fond morale su biti štampane ćirilicom.
Kolarac naglašava da sredstva treba da budu dostupna i Srbima „sa one strane“, odnosno izvan tadašnje Kneževine Srbije, ako njihova dela zaslužuju pomoć.
Svojim testamentom, Kolarac je 1878. godine sav svoj imetak ostavio srpskom narodu u cilju širenja nauke i kulture. Od sveg imanja trebalo je osnovati Fond za podizanje srpskog univerziteta, koji će se zvati Univerzitet Ilije M. Kolarca osnovan sopstvenim trudom na korist svoga naroda.
Skladno zdanje Kolarčeve zadužbine podignuto je 1932. godine. Arhitekta Petar Bajalović najpre je pristupio rešavanju problematike prostora koncertne dvorane.
U izgradnji su primenjena najsavremenija naučna znanja o akustici tog vremena, pa se Velika dvorana i danas smatra najakustičnijom salom za potrebe muzičkih izvođenja u Beogradu.
Zgrada na Studentskom trgu svečano je otvorena koncertom Beogradske filharmonije u koncertnoj dvorani, 4. februara 1932.
Kolarčev narodni univerzitet je od početka otvoren za ljude iz različitih društvenih slojeva, različitog nivoa obrazovanja, različitog uzrasta, za sve one željne znanje i svesne njegove vrednosti. On je bio okrenut i onima koje su životne oklonosti onemogućile da se redovno školuju.
Osnovni cilj Univerziteta od početka je bio „da širi naučna znanja i shvatanja, da razvija uticaj primenjenih nauka u narodnom životu i privredi, i da neprestano poučava u pojedinim veštinama i umenjima“.
Narodni univerzitet, između ostalog, bio je otvoren i prema praktičnim znanjima, te su u njemu organizovani kursevi za poljoprivrednike, zanatlije, trgovce i činovnike.
Ilija Milosavljević Kolarac ostavio je srpskom narodu ogroman deo svega stečenog za života. Ostavio, kako bi njegov narod mogao da napravi korak više, čak i korak više od onoga što je sam uspeo. Iako je život započeo u siromaštvu, Kolarac se odrekao materijalnog shvatajući da pravo bogatstvo leži u obrazovanju i da upravo obrazovanje ima ključnu ulogu za prosperitet srpskog naroda.
