Све срећне породице, личе једна на другу, свака несрећна породица – несрећна је на свој начин.
Л. Н. Толстој
Иделогија је имагинарни однос према односима у стварности.
Л. Алтисер
Срећне (функционалне) и несрећне (дисфункционалне) породице
Хиљаду пута је речено да је идеологија у ужем смислу: имагинарни однос према односима у (друштвеној) стварности, да је она похрањена дубоко у несвесном и да нам пружа исходиште за искуство и осећај властитог “Ја”. На индивидуално-психолошком нивоу, разуме се, рад на нашем “Ја”, на томе ко смо и ко треба да јесмо или постанемо – почиње већ у породици.
Симболичка колевка за готово сваког од нас унапред је већ била припремљена и пре нашег рођења: име, презиме, пиџама, клуб за који ће се навијати; особине које се прогнозирало да ћемо наследити на неког рођака, црте његовог лика, очекују се са великом надом; ми собом треба да посведочимо породици у којој смо рођени да смо то заиста ми – што значи само једно: још један од њих – тако што ћемо (својевољно, кроз наступајуће детињство) постати биће које целим собом јесте израз породице у којој се рађа и настаје.
Парадокс је тај да уколико више изражавамо особине неког од њих, толико нас више убеђују у нашу посебност охрабривањем да наставимо бити баш као тај неко наш. Не увек дискретна расправа око дететовог будућег “Ја”, наступа већ у првим месецима живота принове. Чији део фамилије је крив за лоше особине а чији преузима заслугу за оне добре, не помиње се до прве несугласице изазване непослушношћу или неком другом неподобношћу детета.
У зависности од перипетија изазваних степеном неосвешћености својих родитеља, биће у настајању дуго ће у свом детињству покушавати да се искобеља из емотивних кучина чију густину ничим није скривило. У оним друштвима чији је степен “развијености” нижи – што је добар број друштава данашњице – надлежне образовне, педагошке и школске институције углавном неће допринети никаквом благостању јединки насталих у оваквом иницијалном животном окружењу, иако су оне (ове јединке) осуђене на њих (институције).
Напротив. Налепиће им одређену етикету захваљујући којој ће даље постати препознатљиви само репресивном апарату који ће им онда, на силу, утувљивати у главу лекције о томе како им, опет, личе на некога, и како је на њима само да се помире са таквом својом судбином и да пропевају гласним признањем да су нико и ништа.
Ова скица, брза и поједностављена шема односа унутар несрећних (дисфункционалних) породица које даље изразе за особеност своје несреће, траже свака на свој начин у друштвима у којима им је припало да живе, прилично је универзална. Наравно да је као главни разлог за поменуту несрећу често проглашен фамозни “недостатак љубави” а да је још чешће прећуткиван разлог онај: социо-економски статус оваквих за узајамну љубав својих чланова – “неспособних” породица.
Међусобна сличност срећних (функционалних) породица, међутим, огледа се у томе што је судбина њихових чланова често аутономна у односу на институције друштва: сва важна животна знања стекну се унутар породице; институције друштва, члановима тих породица, служе само да испоруче признања и потврде за њихов већ исправан и јасно опредељен животни и сваки други пут. Чланови не лутају много јер су љубав добили охрабривањем да заиста буду самостални, што се често испоставило само као начин да се јединка подстакне у одабиру оног који јој је већ утабан и, према томе – лакши.
Родитељска самосвест је неоптерећена својим траумама, не живи живот у парадоксу: у константној превенцији да се њиховој деци не понови оно лоше што се њима самима већ десило. Радом на властитој еманципацији, родитељи су успели да схвате да им њихова деца не дугују никакву судбину, што иако звучи саморазумљиво, нажалост – није толико често.
И једне и друге породице и њихови чланови, ипак, деле дух епохе у којој живе и међусобно се сусрећу, опште, друже и воле, непосредно и аутентично колико им то допуштају сви дати емотивни и други фактори.
Дух неолибералне епохе
Дух неолибералне епохе карактеришу следеће друштвено прокламоване истине које се не доводе у питање. Као нека врста аксиома, саморазумљивих, општих и обавезујућих истина, оне организују наш систем мишљења, веровања, вредновања и делања. Непрестано препознавање тих истина око себе, гарантује нам искуство властитог “Ја”.
– Меритократски мит: труд и интелигенција дају успех,
– Индивидуализам,
– Приватна (чак и лична) својина у статусу светиње,
– Слободно тржиште за проток роба и капитала,
– ЛГБТ-квир, психо-сексуално-родни – активизам,
– Приоритет профита над животом (природе и човека),
– Квази-научни атеизам и разни спиритуализми,
– Парламентарна демократија као начин симулације учешћа већине у одлучивању око интереса друштвене заједнице којој припадају, који удео (у одлучивању) заправо не постоји.
Сви ми, независно од тога из колико (дис)функционалних породица потицали, у обавези смо да делимо ове истине.
Доминантна идеологија нашег времена сачињена је од наведених аксиома. Независно од тога да ли смо освестили или не у којој мери разлоге за свако своје понашање доводимо у везу са овим обавезујућим истинама, оне нас надодређују увек – ма колико да мислили да смо аутономни и “своји”.
Захваљујући образовно-идеолошким апаратима, масовним и другим медијима, уметности (пре свега филмској) која увек само помоћу јефтиних сентименталних средстава служи томе да илуструје ове истине и у њих нас изнова убеди, наш поглед на свет нам је саморазумљив, известан, конзистентан и убедљив откад знамо за себе.
А себе је могуће препознати и изразити, само у оквиру ових задатих истина. У свакој друштвеној заједници узајамно се лако препознају увек сви они који недвосмислено исповедају обавезне истине епохе и они чине мњење – колектив једноумних који се догматски жустро залажу за промоције обавезних истина, без икакве рефлексије и дистанце.
У историји људских друштава, овакве масе увек су се спонтано јављале и чиниле израз духа сваке епохе који је агресивнији у својим испољавањима био увек када се његов крај наговештавао. Управо због тога Хегел пише да је оно што нам се јавља као “ново” у неком историјском моменту, увек, најпре, виђено као “зло”, јер не потпада под оне унапред задате критеријуме за препознавање онога што је “добро”.
Тад наступа оно што је након Хегела појмовно одређено као дијалектичко самопревазилажење: супротност увреженим веровањима уграђује се у сет следећих веровања и истина, и временом постаје нова, безупитна догма.
Од Сократа преко Христа до Ђордана Бруна свако ко се дрзнуо да наглас доведе у питање обавезне истине своје епохе, морао је да плати цену.
Данас ту цену, захваљујући денунцијаторским моћима друштвених-мрежа, пре свега, а затим и снази обавезујућег једноумља које живимо на сваком кораку – што је поуздан симптом све извеснијег краја наше епохе – плаћа дословно сваки појединац који се дрзне не само да доведе у питање данашње обавезне догме, него да их агресивно и не исповеда.
Јуче смо имали на улицама главног града један такав дефиле оних који деле узајамно шизофрен пакет емоција: самосажаљење и самобитност у исти мах. Наравно, подржани силом репресивног апарата, како то увек и бива кад се поворке позване доминантном идеологијом организују под кринком заступања права некаквих “жртава”.
Да цитирамо Јејтса за крај: …(већ) постоји други свет, и он је у овом свету.
И данас су православни верници на запрепашћење свих “просвећених”, опет “јели из исте кашике”. Још да нам због тог дрског заједништва, опет запрете лавовима, па да им се (лавовима) радосно, ко некад, затрчимо у загрљај. Зна се ко је истинска авангарда одувек био.
Владимир Табашевић
