U toku poslednje decenije, kad je celo životno uređenje počelo da se menja vrtoglavom brzinom, i kad iskustvo generacija koje se ranije nije tako kardinalno razlikovalo pokatkad biva direktno suprotno, postalo je naročito teško pronalaziti zajednički jezik s omladinom. Ovo se moralo odraziti na crkvenu misionarsku praksu. Nemaju svi spreman odgovor na koji tačno način današnju omladinu treba uključiti u život Crkve. I sveštenici, čije je pastirsko iskustvo počelo da se formira 1990-ih godina, a čije su se zrele godine služenja odvijale 2000-ih i 2010-ih godina u toku mnogih godina pastirske delatnosti došli su do niza važnih otkrića koja su podelili su čitaocima portala „Pastir“.
Možda je prvo pravilo opštenja s omladinom – biti iskren. Predsednik Nastavnog komiteta Ruske Pravoslavne Crkve, član saveta Svecrkvenog pravoslavnog omladinskog pokreta protojerej Maksim Kozlov smatra da su odsustvo svega lažnog i iskrenost glavne osobine koje treba da poseduje sveštenik koji stupa u dijalog s mladim ljudima. Odrasli, formirani ljudi, mogu zatvoriti oči na elemente formalizma ili nekakvog „pobožnog licemerja“ sveštenika koji im objavljuje večne istine, razmišlja on, a omladina se odlikuje vatrenošću i beskompromisnošću. Zbog toga mlade ljude „treba čuvati od svega formalnog i neiskrenog, od svega u šta sami ne verujemo baš naročito“, upozorava otac Maksim. „I ako u razgovorima s njima stvari budemo nazivali svojim imenima ne upuštajući se u razobličavanje – to će biti zalog za zadržavanje mladih ljudi unutar Crkve.“
Opasnost od neiskrenosti, po mišljenju protojereja Vladimira Svešnikova, postoji već u samoj težnji da se omladina po svaku cenu namami u Crkvu. On postavlja pitanje da li postoje iskreni, neizveštačeni oblici rada s omladinom. Jer ono što je u Crkvi glavno jeste Sam Hristos, a mi često pokušavamo da privučemo nečemu što je, u najboljem slučaju, pored Hrista, a često nema veze s Njim… „Bojim se da se u konačnom neće uključiti u ono što čini središte hrišćanskog života i da će se zadržati zbog drugostepenih motiva, – razmišlja otac Vladimir. – Duh Crkve, duh vere, duh istine Božje jeste duh slobode, a svako pridobijanje s nekom namerom, čak i tanano, pokušava da potčini ovaj duh slobode.“
Na ovu misao se nadovezuje protojerej Konstantin Ostrovski, starešina Uspenjskog hrama u Krasnogorsku: „Vrlo je važno razlučiti – da li čovek dolazi u našu crkvenu svakodnevicu ili dolazi kod Hrista. To su međusobno povezane, ali različite stvari.“
Njegova svetost patrijarh Kiril upravo tako postavlja zadatak: ne treba samo privući omladinu u hram, već je treba zainteresovati za crkveni život, treba joj pokazati živo hrišćanstvo. Treba učiniti sve da bi mladi ljudi „videli čistotu naših namera i iskrenost naših stavova“, da bi „u našim arhijerejima, sveštenicima i mirjanima omladina videla iskreno zainteresovane ljude“. Ne zainteresovane za to da uspešno podnesu izveštaj o generaciji koja raste na kraju godine, već za to da se današnja omladina takođe lično sretne s Gospodom.
Dati čoveku da oseti da je potreban
Vrlo je važno angažovati omladinu u konkretnim parohijskim poslovima, u tome su pastiri jednodušni. Ne treba za mlade parohijane izmišljati neka veštačka „omladinska poslušanja“ ili zanimanja, već ih treba uključiti u delatnosti koje se već obavljaju u hramu.
„Treba da ih angažujemo u onome čime se sami bavimo u parohiji, – uveren je zarajski episkop Konstantin, rektor Kolomenske bogoslovije. – Treba da delimo s njima stvarne napore i brige. Ali ako angažujemo ljude za nešto potrebno je da se oseća da sveštenik sam to radi sa žarom, da ga to zanima u životu i da je to zaista pravo dobro delo.“
Zajednička delatnost je glavna u radu s omladinom, potvrđuje mitropolit tverski i kašinski Amvrosije. Ne smemo se ograničavati samo razgovorima za čajem: „Kad nema zajedničkog dela ovim čajankama i razgovorima na ovu ili onu temu se sve i završava.“
Pritom je važno da mladi ljudi budu svesni svoje odgovornosti za posao koji im je poveren. „Jedan od glavnih problema današnje omladine je infantilnost, nedostatak umeća da preuzmu odgovornost na sebe – o svom iskustvu u radu s mladim ljudima govori jerej Andrej Gorjunov, starešina hrama Svetog Georgija u Vladimiru i rukovodilac omladinskog odeljenja Vladimirske eparhije. – Najbolju školu odrastanja predstavljaju složeni zadaci uz ličnu odgovornost. Da bih pomogao našim omladincima iz parohije da postanu samostalni ljudi odlučio sam da im poverim veći deo ključnih crkvenih poslušanja. „Na primer, predsednik crkvenog odbora hrama Svetog Georgija je imao samo 29 godina kad je imenovan na ovu dužnost; grupu parohijskih volontera koordinira student prve godine fakulteta; direktor škole za veronauku je devojka od 24 godine koja je nedavno magistrirala pedagogiju; celokupno knjigovodstvo vodi mlada studentkinja koja se tek školuje za knjigovođu itd. „Ovde funkcioniše princip: Bio si veran u malom, nad mnogim ću te postaviti (Mt. 25: 21);“ – otac Andrej nastavlja svoja razmišljanja. Naravno, on sam prati sve poslove, ne ostavlja momke i devojke bez pastirske pouke i saveta.
Balašihinski i orehovo-zujevski episkop Nikolaj savetuje da se dečaci angažuju u bogosluženju: „Treba da znaju da su ovde potrebni i to u svakoj aktivnosti: jedan kao zvonar, drugi da prislužuje kadionicu, treći da čita – svi treba da učestvuju. Devojčice „mogu nešto lepo da rade za hram, na primer, da prave venčiće od cveća.“ A van službe omladina se, po njegovom mišljenju, može baviti bilo čime – „recimo, čišćenjem snega i sađenjem drveća“. Samo da se poštuju određena pravila: da se ne koriste ružne reči itd.
Posao napreduje onda kad se „gradi na organskim, a ne na izmišljenim načelima“ – skreće nam pažnju protojerej Vladimir Svešnikov. Zato, ako se posla prihvati „sveštenik u čijoj duši se nešto organski gradi, on pronalazi ljude koji imaju isti tip svesti i sve se rešava bez naročitih recepata“.
Pravo hrišćansko delo
„Mladosti je svojstvena požrtvovanost, želja za služenjem“ i „ovakav potencijal se ne sme gubiti“ – uveren je obuhovski arhiepiskop Jona, vikarni episkop Kijevske eparhije, namesnik Sveto-Trojičkog Joninog manastira, predsednik Sinodalnog odeljenja za pitanja omladine Ukrajinske Pravoslavne Crkve. Samo „energiju koja vri treba usmeriti u potrebnom pravcu“.
Protojerej Dimitrije Smirnov († 2020), starešina hrama Blagovesti Presvete Bogorodice u Petrovskom parku u Moskvi, pričao je da je negde na Zapadu video da je u samom hramu napravljen teren za odbojku. „Ali ako omladina igra odbojku u hramu – to nije angažovanje u crkvenom životu. To je angažovanje za igranje odbojke na bivšoj crkvenoj teritoriji, – kaže otac Dimitrije. – Angažovati nekog za crkveni život znači pokazati mu svu privlačnost služenja Hristu za dušu.“
Jedan od najboljih i za dušu mladog čoveka najspasonosnijih načina za rešavanje ovog zadatka kad je reč o mladom čoveku jeste njegovo učestvovanje u delima milosrđa, nastavlja vladika Jona. Njegovo iskustvo svedoči o tome da se mladi ljudi rado odazivaju na mogućnost da posluže bližnjem. Članovi volonterskog pokreta „Mladost nije ravnodušna“ pri zajednici Sveto-Trojičkog Joninog manastira neguju decu koja boluju od raka, organizuju davanje krvi za njih i obilaze bolnice u kojima misionare. Oni su takođe aktivni učesnici odlazaka u domove za decu – pomažu siročićima učeći ih da opšte sa spoljašnjim svetom, obilaze staračke domove i učestvuju obnovi razorenih hramova i manastira. „Naša deca pronalaze zajednice kojima je potrebna fizička pomoć – da se prenesu cigle, da se iskopa kanal i tako dalje, i odlaze tamo. To je posao za koji nisu potrebne kvalifikacije i specijalna umeća,“ – arhipastir deli s nama iskustvo volonterske aktivnosti.
Zbog čega ovakva delatnost koja se obično naziva „socijalnom“ nailazi na odaziv u dušama mladih ljudi? Kao prvo, zato što ovde osećaju da su zaista potrebni, da su ostvarene ličnosti, razmišlja vladika Jona. Kao drugo, vide kakav je stvarni život, a to je važno u današnje virtuelno doba s njegovim „veštačkim vrednostima, veštačkim interesima i veštačkom umetnošću“. Kao treće, nije tajna da su mnogi mladi ljudi skloni depresiji i mrzovolji: „Ispit na kojem su pali, neprijatan razgovor s roditeljima i svađa s devojkom su događaji vasionskih razmera, čovek je spreman da ih zaliva alkoholom i maltene da namakne sebi omču oko vrata“. Ali „ako bar jednom ode na onkološki institut kod deca koja su jedva živa ili kod invalida od detinjstva za koje je svaki proživljeni dan – podvig, shvatiće koliko su svi njegovi problemi sitni i besmisleni. Shvatiće da ima ljudi kojima je mnogo teže i da može da im pomogne.“
Angažovati ljude za crkveni život po definiciji znači angažovati ih za nešto korisno za ljude, tvrdio je otac Dimitrije Smirnov. „Recimo, postoji porodica s više dece – ima ih 11 – objasnio je sveštenik. – Otac radi da bi ih prehranio, i majka povremeno ima neki posao. I, na primer, 30 momaka i devojaka je napravilo raspored dežurstava kad po dvoje, mladić i devojka, spremajući se za svoj budući porodičan život, čuvaju decu. Samim tim istovremeno uče da budu roditelji i pomažu porodici. To je pravo hrišćansko delo.“
Bez razobličavanja i kritikovanja
Zasebna i važna tema jeste ton kojim sveštenik razgovara s omladinom. Ispostavlja se da nije nimalo jednostavno pronaći odgovarajući ton.
S jedne strane, važno je da sveštenik bude pristupačan i da s mladim ljudima razgovara savremenim i njima razumljivim jezikom, „da za jedan stepenik siđe s amvona“, kaže arhiepiskop Jona. S druge strane, sveštenik nipošto ne sme da postane „ortak“. „Ne sme da gubi dostojanstvo čina pokušavajući da osvoji poverenje mladih, – upozorava Njegova svetost patrijarh Kiril. – Ako sveštenik bude propovedao na izraženo omladinskom slengu, ako bude koristio vulgarizme i pravio šale na ivici pristojnosti – ništa neće postići.“ Možda će samo osvojiti trenutne simpatije, a ni to nije sigurno. On na osnovu svog iskustva objašnjava zašto se upravo to dešava: „Imao sam prilike da sretnem mlade ljudi koji se nalaze na ivici religioznosti i neverja. Osećao sam da ovi ljudi stupajući u kontakt sa sveštenikom ne žele da budu šokirani, zapanjeni, već da žele da vide nešto svetlo i dobro – ono što im možda nedostaje u porodici.“
Kad sveštenik razgovara s četrnaestogodišnjim adolescentom, čak i iz sasvim necrkvene sredine on ne očekuje da dete u njemu želi da pronađe druga koji ima ista interesovanja kao on, ili čoveka koji je isti kao i ljudi iz njegovog okruženja. Svaki pubertetlija zna da je sveštenik predstavnik potpuno druge kulture, kako god da se on prema toj kulturi odnosi. I ako se sveštenik bude previše prilagođavao mladom sagovorniku postoji rizik da u njemu neće izazvati religiozni poriv, već nedoumicu i razočarenje.
Kako izabrati pravilan ton, ne mentorski, ali ne ni preterano ležeran? Evo šta savetuje Svjatejši patrijarh: „Poistovetite se s mladim ljudima, uđite u njihove misli, u njihove probleme. Ne treba da sa visine svojih godina i iskustva gledamo na ono što se dešava s mladim čovekom, već treba da pokušamo da stanemo pored njega i da s njegovih pozicija pogledamo stvari koje se dešavaju. I tada ćemo svet videti u malo drugačijem svetlu. I biće nam mnogo jednostavnije da se približimo mladoj generaciji i da joj prenesemo svoje iskustvo, između ostalog, duhovno i molitveno.“
Postoji još jedan momenat koji je s tačke gledišta pojedinih pastira specifično važan upravo u opštenju s omladinom: treba održavati pozitivno raspoloženje, ne treba se koncentrisati na ono što zavređuje kritiku (čak i ako je zaslužena), već na dobrom i pozitivnom.
U vezi s tim mitropolit tverski i kašinski Amvrosije se seća: „Kad sam još studirao bogosloviju sećam se da smo imali jednog profesora, vrlo strogog i pomalo šturog na rečima, vladiku Teodosija, arhiepiskopa polockog i glubockog. On nam je savetovao: ‘Govoreći savremenim jezikom, uvek treba da budete na pozitivnoj talasnoj dužini. Treba da pružate primer za to kako treba živeti u Hristu. Ako se oko vas dešavaju razne pogrešne stvari – neka vas to ne dotiče, nemojte obraćati pažnju. Vi treba da propovedate samo sa znakom plus.’“
Vladika Amvrosije smatra da je izuzetno važno da se u opštenju s mladim ljudima poštuje ovaj princip: „Nikoga ne treba grditi, nikoga ne treba razobličavati. Pokazuj pravilan pravac i to će uroditi mnogo većim plodom nego ako budeš nekoga grdio i kritikovao, čak i ako to zaslužuje… Treba da obacujemo loše – ono nije naše! – i da zapažamo dobro u onome što se dešava oko nas. Kakva je korist od toga ako sad nekoga ili nešto izgrdim?“
Osetiti odgovornost za Crkvu
Mladi parohijani (ponekad možda i nesvesno) traže priliku da budu od koristi drugima, da učestvuju u dobrim delima i da samim tim pridaju uzvišen smisao svom postojanju. Važno je da sveštenik ne ispusti ovaj poriv, da im ponudi delo koje je dostojno hrišćanina i da im pokaže pouzdan cilj brige o bližnjima – služenje Hristu. Upravo to će biti ona pozitivna stvar na koju omladina reaguje. A konkretna dela mogu biti apsolutno bilo koja po sadržini i razmerama – od misionarskih putovanja u Sibir ili učestvovanju u obnavljanju srušenog hrama do, na primer, šetnje s nekim starim i nemoćnim čovekom kojem je teško da sam izađe iz kuće ili da savlada samoću.
Iskusni pastiri ne zaboravljaju da pomenu i stvari koje su verovatno karakteristične za omladinski život kao što su izleti, sportska takmičenja i muzičke večeri. Međutim, oni to stavljaju na drugo mesto, što je vrlo karakteristično. Iste stvari se mogu raditi i van Crkve, same po sebi ove aktivnosti ne mogu da privuku omladinu u hram. Našoj omladini treba ponuditi nešto pravo, odgovorno i živo – nešto u čemu će omladinci videti smisao i osećati da rade svoj posao u ime cele Crkve. I to će biti dovoljno za to da dugo ostanu u hramu.
