Generacija Z predstavlja osobe rođene u periodu od 1997. do 2012. godine. Njihov ulazak na američko tržište rada nije prošao tako glatko, pokazuju podaci kompanije za obrazovanje i karijeru Intelidžent.
Naime, od 966 anketiranih kompanija, njih 75 odsto je reklo da su njihovi mladi zaposleni imali nezadovoljavajuće poslovne rezultate.
Dalje, 50 odsto je reklo da mladim zaposlenima nedostaje motivacija, 46 odsto kaže da im nedostaje profesionalnost dok 39 odsto kompanija tvrdi da imaju slabe komunikacione veštine.
Sve to opterećuje poslodavce dok razmišljaju o zapošljavanju osoba iz generacije Z. Nespremnost za radno mesto i negativna iskustva iz prošlosti su dva osnovna razloga zašto poslodavci oklevaju u zapošljavanju spomenute populacije.
Ulazak generacije Z na tržište rada je bio najblaže rečeno težak, ali ova generacija nije prva kojoj se to dogodilo.
Naime, slično se dogodilo milenijalcima (osobama rođenima u periodu od 1981. do 1996.), koji su optuživani za nedostatak radne etike.
Međutim, ova generacija je kasnije postala menadžerska generacija. Napravila je svoje preduzetničke puteve.
Ogorčenje ovom generacijom
Džejms Meknil je bio zadužen za prodajni tim organizacije koja je prikupljala muzičke honorare i često je dobijao molbe za posao od dvadesetogodišnjaka koji su želeli da se pridruži kompaniji.
„Zakazali bismo im intervjue, ali oni se jednostavno ne bi pojavili. Ili bi zaksnili, ili bi se pojavili i bili potpuno nepripremljeni“, kaže Meknil. „Ne bi znali ništa o poslu, niti zašto su došli.“
Džejd Arnel, deli Meknilovo ogorčenje generacijom Z. Ona je oprezna kada je u pitanju generalizacija – jedan od najboljih zaposlenih u njenoj kompaniji, „Rebelion marketing“ je pripadnik ove generacije – ali priznaje da je četvoro morala da otpusti jer su bili nepouzdani.
Za Meknila, međutim, pojedini pripadnici generacije Z jedva uspevaju da prođu intervju za posao. Bez obzira što imaju sofisticirane veštine.
„Najveći problem kod intervjua je bio način izražavanja i jezik koji koriste. I obično jako negativno gledaju na različite stvari.“
Arnelova takođe opisuje svoje iskustvo sa generacijom Zed kao „prilično loše“. Ističe da u njenoj marketinškoj firmi zaposleni nemaju striktno radno vreme, mogu da uzmu i 32 dana godišnjeg odmora i da se usavršavaju o trošku kompanije, ali da priradnici generacije Zed zloupotrebljavaju ove pogodnosti.
„Oni žele sve privilegije, ali malo su spremni da daju zauzvrat. Kao da ih ne zanima niko drugi osim njihovog ličnog prostora i iskustva, onoga što im je potrebno i šta žele. Čini se da dalje od toga ne razmišljaju.“
