Istina o šiptarskim zločinima nad Srbima i njihovim svetinjama na Kosovu i Metohiji nikada nije mogla da dopre do šire javnosti. Svaka mogućnost i najava da se to može desiti, gušeni su sistematski, baš kao i danas.
Film “Ilarija” o igumaniji manastira Svete Trojice na Kosovu, tačnije u Metohiji, snimljen avgusta 1980. godine u produkciji “Vardar filma” iz Skoplja, govori otvoreno o odbrani ovog manastira u Mušutištu, zbog čega je i bio zabranjen u Jugoslaviji onog vremena. Svakako predstavlja živo, neposredno i otvoreno svedočenje, zableženo filmskom kamerom i bez ikakvog upliva u veštačko “obogaćivanje” scenarija. Upravo to je predstavljalo razlog da film ne bude prikazan na tadašnjoj televiziji. Za prikazivanjem drugačijeg, lošijeg stanja, niti je postojala potreba, niti se moglo osmisliti stanje gore od onoga kakvo je zavladalo.
Retki i tek površni zapisi iz vremena o kome se danas govori kao o “represiji nad Albancima”, svedoče:
Srpske monahinje manastira Svete Trojice kod Mušutišta žale se, početkom decembra 1989. na nova nasilja i zulume susednih Arbanasa. Igumanija Ilarija kaže: “Imamo mnogo nevolja, ali najteže nam je što nas napadaju Albanci iz susednih sela. Naočigled nam seku šume, kradu letinu. Ubili su nam nekoliko svinja, biku su zaboli iglu u stomak… Suvorečka opština se maćehinski odnosi prema ovom srpskom manastiru”.
Inače, same sestre monahinje bile su više puta fizički napadane od siledžija Arnauta, a sve žalbe na raznovrsna nasilja, kao i traženja zaštite od organa vlasti – ostaju bez odgovora.
Iznad Suve Reke, na putu za Mušutište, šiptarska rulja napala je zaprežna kola srpske porodice Antić iz sela Sopine kod Mušutišta, kada je muž vozio svoju suprugu Vesnu, trudnicu, u bolnicu da se porodi. On je najpre prošao kroz manje šiptarske grupe i prve barikade tako što je govorio šiptarski i dizao dva prsta u znak “V”, ali su ga dalje prepoznali neki Šiptari komšije i zasuli kamenjem kola i konja i njega i suprugu! Svekrva je naglo legla preko trudne snahe da je zaštiti, pa je sama zadobila teške telesne povrede. Novinar Rajko Đurđević, s pravom ali i s tugom je primetio: povređene Šiptare demonstranti su vozili čak u Ljubljanu, a trudnicu Srpkinju su kamenovali!
U susednom Mušutištu iznad Suve Reke, u početku je bilo samo nekoliko stotina demonstranata, a potom ih se okupilo nekoliko hiljada, jer su dovoženi kolima i autobusima drugi Šiptari sa strane. Pričali su mi Srbi koji žive u samom centru Mušutišta da su među demonstrantima ispred svojih kuća videli mnoga, sasvim nepoznata šiptarska lica, ljude koji nisu bili iz Mušutišta ni iz bliže okoline. Pre toga su viđali pojedine Albance, koji su kolima švajcarske i druge strane registracije dolazili među domaće Šiptare i delili im u džepove devize.
Ta okupljena masa u centru Mušutišta, njih oko 4-5 hiljada, zabarikadirali su prilazni put Mušutištu betonskim stubovima visine i do 3 metra, te milicija nije mogla da uđe u selo nekoliko dana. Šiptari teroristi su se spremali da bombama napadnu gornje zaseoke u Mušutištu gde žive Srbi, ali su ih, po kazivanju Srba meštana i priznanju nekih Šiptara komšija, ipak stariji Arbanasi odvratili od toga. Rekli su im: “Pobićemo ove Srbe ovde, ali šta će biti sa nama i našom decom kad dođe ovde Srbija? Ona je jača od nas”.
– U samom centru Mušutišta Šiptari su iz obližnjih kuća sklonili svoje žene i decu, jer su spremali napad bombama na Srbe, pa kad su ih stariji od toga odvratili, onda su krenuli da dignu u vazduh fabriku tekstila “Umka – Zelengora”, na periferiji izvan sela, ali je to sprečila specijalna milicija koja se iz pravca sela Dvorane probila preko njiva i fabriku blokirala.
Mušutištu su Srbi kazivali da su potom doznali i za spiskove koje su šiptarske vođe pravile: koga od Srba treba likvidirati. Otkrilo se potom i to da su Šiptari imali podršku iz Švajcarske i iz Saudijske Arabije, kao i to da su Šiptari milicajci sabotirali, tj. bili na strani demonstranata.
Četiri srpske mahale u gornjem delu Mušutišta bile su sve vreme na nogama: Srbi su sa lovačkim puškama i vilama i motkama i alatkama izašli u svoje sokake ispred avlija i bili su spremni da do krvi brane svoju decu i kuće. U kući Dimitrija Mitića, na primer, deca su spavala sve vreme na podu da bi bila zaštićena od pucnjave. Tek posle dva dana združeni odred Savezne milicije probio se preko njiva u te srpske mahale i posetio opkoljene Srbe. Jednoga od tih Srba, iz gornjeg kraja Mušutišta, pitao sam, neki dan pošto je opsada prošla: “Kako ste izdržali?” Odgovorio mi je: “Eh, bilo je malo opasno, ali se mi ne bojimo. Ima Boga!”
– U manastiru Svete Trojice, na brdu iznad Mušutišta, priča nam mati igumanija Ilarija da su i njih Šiptari tada napadali: grupa nasilnika je lupala u manastirsku kapiju i gađala manastirsko zvono: “Da li kamenicom ili iz puške, ne znamo, ali je jako puklo”, vele monahinje. U manastirskom dvorištu su šarplaninci psi jako lajali i možda je to odvratilo napadače. Tek posle prodora u Mušutište, stigli su milicajci iz združenog odreda i do manastira. Njima je mati Ilarija rekla: “Na trulom platnu se ne veze. Ovo sada samo zuji, a još se nije orojilo”, hoteći tome da kaže da se može očekivati i još gora pobuna Šiptara.
U kakvom su okruženju živele monahinje ovog manastira možemo da vidimo u filmu “Ilarija”, o igumaniji manastira Svete Trojice na Kosovu, snimljenog avgusta 1980. godine u produkciji “Vardar filma” iz Skoplja. Kao što smo već pomenuli, ogoljeno prikazivanje realnog stanja učinilo je da ovaj film bude zabranjen za javno prikazivanje.
Ova drevna svetinja našla se opet pod udarom albanskih terorista neposredno posle okupacije Kosova i Metohije. Sestrinstvo je u poslednjem trenutku evakuisano, a ubrzo posle toga zapaljeni su konaci manastra, da bi konačno crkva bila minirana početkom jula 1999. godine. U međuvremenu Šiptari su potpuno razorili srpski deo sela Mušutište u blizini manastira i sravnili sa zemljom drevnu Bogorodičinu crkvu iz 1314. godine.
Od tada do danas manastir ostaje u ruševinama.
Prema pisanju Večernjih novosti od septembra 2016. godine, Šiptari tvrde da se “noću pred praznik crkve, čuje ženski plač”.
“Ne smem da govorim i ne smem da kažem (svoje) ime, ali vama da kažem: mi noću pred praznik crkve čujemo odozgo ženski plač” – kaže stari Albanac. – “Čitavu noć neko plače. Od toga se ne spava, a da kažem (javno), jutro ne bih dočekao”.
Igumanija Ilarija Sretenović
Ilarija je bila istaknuta pravoslavna monahinja i igumanija Manastira Pokajnice. Rođena je 2. avgusta 1918. godine u selu Mrčajevcima kod Čačka, od oca Tiosava i majke Mare (rođene Knežević). Prilikom krštenja je dobila ime Zorka.
Stupila je u Manastir Žiču kod Kraljeva, 1936. godine kod episkopa žičkoga Nikolaja Velimirovića. Posle tri godine, zamonašila se u Braničevskoj eparhiji, u Manastiru Nimnik kod Kurjača, kod igumanije Paraskeve (Jovanović), 22. juna 1939. godine rukom braničevskog episkopa Venijamina Taušanovića.
Mati Ilarija je obavljala službu u manastirima ovčarsko-kablarskim, fruškogorskim, Visočka Ržana (na Staroj planini) i Sveta Trojica u Skopskoj crnoj gori. Od 1966. godine monahovala je u Raško-prizrenskoj eparhiji, kod episkopa Pavla Stojčevića (kasnije patrijarh), odnosno u Manastiru Mušutište na Kosovu i Metohiji. Sa sestrama je čuvala manastir Svete Trojice od šiptarskih nasrtaja. Tamo je nadležni episkop Pavle proizveo u čin igumanije.
Dana 6. avgusta 1992. godine braničevski episkop Sava Andrić poverio je njoj upravu u Manastiru Pokajnica kod Velike Plane. Njenim zalaganjem zamenjen je truležni krov na crkvi, ikone su očišćene i vraćen je prvobitni sjaj crkve. Završila je izgradnju manastirskog konaka, izgradila je ekonomske zgrade.
Upokojila se u Gospodu 22. maja 2003. godine u Manastiru Pokajnici, a sahranjena je u porti manastira.
