Biti u smiren u ovo nesmireno doba kada mnogi psiholozi, životni teneri ili putevoditelji ( Life Couches), gurui ali i pojedini pravoslavni duhovnici i sveštenici pričaju o smirenju a sami smirenja nemaju, izgleda kao nemoguća misija.
Način shvatanja i doživljavanja smirenja između Pravoslavne Crkve i ostalih religioznih i društvenih nauka u potpunosti se razlikuje. Biti smiren po učenju savremenih društvenih nauka podrazumeva unutrašnju stabilnost zahvaljujući kontroli svojih osećaja putem raznih psiholoških ili religijskih metoda kao joga u budizmu i hinduizmu.
Ako bi gledali smirenje samo na osnovu naših ljudskih sposobnosti, bez obzira da li su intelektualne ili fizičke veštine i njihovog manifestvovanja u našem svakodnevnom životu ubrzo bi se uverili da bez duhovnog sadržaja ne postoji.
„Smirenje“ po tumačenju društvenih nauka i religija vrlo često ima negativnu konotaciju. Biti smiren najčešće se podrazumeva neko ko je nesposoban i ponižen, nije prodoran i efikasan na životnim poljima punim savremenih izazova. Neko ko ne može da se afirmiše u savremene društvene tokove i kao takav ne može da utiče kreativno na ljude i čitav društveni sistem. Pojam smirenja bio je potpuno nepoznat u starim civilizacijama kao i u religijskim sistemima a danas se potpuno podništava.
Postavlja se pitanje, pre svega zašto bi bilo ko bio smiren pred bilo kojim drugim čovekom, a pogotovo danas u 21 veku ? Svi ljudi na osnovu „Univerzalne Deklaracije o Ljudskim pravima Ujedinjenih Nacija “ imaju ista ljudska prava bez obzira na stepen obrazovanja ili iz koga naroda potiču , ili kojoj religiji pripadaju ili na kojoj se funkciji u društvu ili religijskim zajednicama nalaze. Stoga zašto biti smiren?
Savremena medicina svrstava smirenje u oblast psihologije i psihijatrije dok Pravoslavna Crkva u oblast duhovnosti. Medicina pokušava kroz svoje grane psihijatrije i psihologije da “ smiri“ neurotična stanja ljudske ličnosti putem saveta i lekova . S obzirom da savremena medicina negira i odbacuje učenje Pravoslavne Crkve teško je uspostaviti dijalog u poimanju svetovnog i duhovnog smirenja, osim u slučaju ako su psihijatriji i psiholozi Pravoslavni Hrišćani.
„Smiri se i hiljade ljudi oko tebe će se spasti!“ – govorio je Prepodobni Serafim Sarovski. A kako to naše smirenje može spasiti hinjade ljude oko nas i pre svega od čega da ih spase! Da li da ih spase od bede i siromaštva , ratova, vremenskih nepogoda , zavisti, ljubomore, mržnje? Da vidimo..
Po učenju Pravoslavne Crkve biti smiren znači biti duboko verujući čovek koji svoje čitavo biće otvara blagodati Duha Svetoga da u njemu obitava. Smirenje je božansko stanje u čovekoj duši koje se manifistuje kroz ljudske misli, reči i dela. Da, pre svega kroz misli, jer smirenim mislima čovek zadobija ogromnu božansku silu u sebi da u njemu obitava mir Božiji i radost Duha Svetoga. Tada on samim smirenjem svakog čoveka doživljava kao večnog brata i sestru a ne kao pakao kako je govorio čuveni filosof Žan Pol Satr.
A čim su nam misle smirene da se ne gordimo u srcu svom zbog Bogom danih darova onda su nam i reči melem na srcu svakog čoveka , koji ublažava svaku gorčinu, mržnju, zavist , nadmenost, očajanje , tugu i sve što je negativno i demonsko u drugom čoveku.
Samim time kad su nam misli i reči smirene tada se ne gordimo zbog svojih uspeha a niti očajavamo zbog svojih neuspeha kao što reče naša narodna poslovica: “ U dobru se ne uznesi a u nevolji se ne ponizi „! Smiren čovek je uravnotežena ličnost, koji neprestano ište od Boga pomoći bivajući poput Pravednog Jova uvek Bogu zahvalan za sve govoreći “ Gospod da , Gospod uze, neka je blagosloveno ime Gospodnje!“
Smireni ljudi kroz istoriju bili su verne sluge Gospodnje počevši od Starozavetnih Proroka i Pravednika, pa preko Svetih Apostola, Mučenika, Vaseljenskih Otaca pa do Prepodobnih Otaca i Majki koji zavoleše više Hristovo smirenje nego slavu i čast ovog sveta koje nudi lažno smirenje i mir bez Boga.
Smiren čovek svakog prihvata i nikoga ne odbacuje , spreman je da sasluša svakoga pa čak i one čija su pitanja provokativna i nedobronamerna i nikada ne odgovara sa nadmenošću :“ Kako smeš da pitaš tako nešto!.“ Za smirenog čoveka ne postoji “ tabu tema“ niti “ kodeks zabranjenih pitanja „. On u svojoj smirenosti Bogom danoj svakom pa i onom koji ga provocira, vređa ili kleveće biva melem na dušu a ne gorak pelen lažne pravednosti ili istinoljublja. A takav je u naše doba bio Sveti Nektarije Eginski.
Smiren čovek ne brani Boga i Crkvu nadmenošću niti grubim rečima nego molitvenom ljubavlju prema onima koji ga vređaju poput Gospoda našeg Isusa Hrista razapetog na krstu: “ Oče, oprosti im , jer ne znaju šta rade!“ Na direktne i indirektne udarce kako na Crkvu tako i na njega samog smiren čovek ne odgovara mržnjom nego smirenjem ,trpljenjem i blagim rečima , jer zna da samo molitva za njih može da ublaži njihova srca zadojena mržnjom i da se pokaju.
Draga braćo i sestre, biti smiren u ova nesmirena vremena , znači ići putem Hristovim jer samo tako ćemo biti uzrok spasenja hiljadama ljudi oko nas , i onih koji nas vole i onih koji nas mrze. Put Hristovog smirenja prevazilazi sve diplomatske odnose i kurtozna ponašanja zarad ličnih interesa jer u svakom čoveku vidi lik Hristov i time uzrok večne radosti i spasenja. A spasenja i Raja bez bližnjeg nema jer smirenje nam podari Gospod naš Isus Hristos preko Krsta da bi se i mi neprestano žrtvovali jedni za druge.
Arhimandrit Evsevije Meandžija
