Није свака глад у стомаку, нити је свака храна од овога света. Постоји глад коју не осећа тело, већ срце – глад за присуством, за погледом који не пролази поред, за тишином у којој неко остаје с тобом. И понекад, у најобичнијем сусрету, човек дотакне љубав – једину храну која заиста сити. „Јер огладнех, и дадосте ми да једем; ожеднех, и напојисте ме; странац бих, и примисте ме… Заиста вам кажем: када учинисте једноме од ове Моје најмање браће, Мени учинисте.“ (Матеј 25, 35–40)
Био је прохладан пролећни дан. Сунце се показивало, али као да је још оклевало да огреје пуним срцем. Ветар је пролазио кроз гране младих стабала и носио мирис земље што се буди. Није тражио тело, већ душу – као тихи испитивач.
Монах, старији подвижник, враћао се у своју испосницу након неколико дана молитвеног тиховања у планини. Његово лице било је мирно, као да није било у додиру са овим светом, али у његовом срцу – тихо, постојано огњиште љубави.
На улазу у оближње село, угледао је просјака. Изгладнео, прљав, у подераној одећи, седео је поред пута и дрхтао.
– Оче, имаш ли нешто за јело? – проговори просјак, једва разумљиво, тихим гласом који који се борио са ветром.
Монах застаде. Погледа човека пред собом. Отвори свој врећицу. У њој – само један комад сувог хлеба. Ништа више. Требало је да га сачува за вечерас, али без речи, без тренутка оклевања, га пружи човеку.
Просјак, изненађен, погледа у хлеб, затим подиже поглед ка монаху. Суза му склизну низ лице. Прими хлеб као нешто најсветије, и рече:
– Нисам гладан хлеба, оче. Гладан сам погледа, речи, људског додира.
Монах седе поред њега на хладну земљу. Нису причали много. Није било потребе за речима. Тишина је говорила уместо њих. Била је то тишина испуњена разумевањем, саосећањем, која је говорила више од речи. А онда просјак рече:
– Данас ме нико није погледао као човек човека. Ти си ме нахранио више него хлебом.
Те вечери, у својој испосници, монах је размишљао о том сусрету. Нахранио је просјака хлебом. Али је од њега добио нешто дубље: тајанствени укус смирења, нежни подсетник на то да не живимо само од хлеба, већ од сваког додира љубави.
Тишина у његовој келији постала је светла. А у његовом срцу – неочекивана гозба.
Понекад, када мислимо да ми дајемо, у ствари смо ми ти који примамо. И често, најгладнији људи нису они без хлеба – већ они без погледа, без речи, без туђег срца.
Ко је кога нахранио? Можда то и није важно. Важно је да је неко у том сусрету доживео Бога.
