Evropa nema „jedan problem“. Ima TRI problema: tri evropske nacije pate od teškog „postimperijalnog mamurluka“.
Prvo, tu je Ujedinjeno Kraljevstvo, nacija koja je glasala za Bregzit da bi „povratila kontrolu“, samo da bi shvatila da je potpuno zaboravila kako se uopšte upravlja vozilom.
Britanska kriza identiteta izgleda kao da gledate penzionisanog lava koji pokušava da pređe na vegansku ishranu. Zamenili su imperijalnu samouverenost za osetljivost korporativne obuke iz sektora ljudskih resursa. Zemlju Čerčila sada vodi razuđena birokratija „države-dede“ koja je više uplašena da će nekoga uvrediti na mreži X nego stvarnog propadanja. Britanska policija, nekad ponos sveta, danas izgleda da troši više resursa na istraživanje „nekrivičnih govornih incidenata“ i farbanje patrolnih automobila u dugine boje nego na rešavanje provala. To je nacija koja očajnički drži do estetike tradicije — kraljevska porodica, ceremonije, čaj — dok su joj institucije iznutra pojeli progresivni trulež koji čak i univerzitet u Kaliforniji čini konzervativnim. Žele drskost 19. veka, ali su paralisani emocionalnom krhkošću 21. veka.
Onda je tu Francuska, besna, lančano pušačka tetka Evrope koja odbija da prizna da je već decenijama bez posla.
Francuski mamurluk se ispoljava kao trajno stanje pobune koja se pretvara da je „građanski angažman“. Njihov identitet je podeljen između deluzionih elita koje i dalje misle da je Pariz centar svemira i naroda koji svoju „radost življenja“ iskazuje paljenjem autobuskih stajališta svakog četvrtka. Francuzi pate od Napoleonovog kompleksa bez Napoleona; traže životni standard osvajačke imperije, a rade 35 sati nedeljno i odlaze u penziju u dobu kada većina Amerikanaca tek počinje da radi punom snagom. Propovedaju „republikanske vrednosti“ i agresivni sekularizam, a ipak je država izgubila kontrolu nad ogromnim delovima sopstvenih predgrađa. Francuska je u suštini prelepi muzej na otvorenom, gde su kustosi u štrajku, čuvari se plaše posetilaca, a uprava je zauzeta držanjem lekcija ostatku sveta o „veličini“, dok račun za struju ostaje neplaćen.
Konačno, tu je Nemačka, neurotični gigant koji je odlučio da je jedini način da se iskupi za svoju istoriju — sporo, ali sigurno, industrijsko samoubistvo.
Nemački postimperijalni mamulruk je moralna autoimuna bolest: zemlja se toliko plaši sopstvene senke da je nacionalni ponos zamenila agresivnim samobičevanjem i propisima o reciklaži. Njihov identitet počiva na tome da budu „moralna supersila“, što se u praksi svodi na gašenje savršeno funkcionalnih nuklearnih elektrana da bi se palili prljavi ugalj, sve to dok drže lekcije komšijama o ugljeničnom otisku.
To je nacija inženjera koja je uspela da izinženjeriše društvo koje — ne funkcioniše. Nemački duh, nekada definisan efikasnošću i disciplinom, pretvorio se u paralizovanu birokratiju u kojoj je važnije popuniti pravi formular nego dobiti ishod. Toliko su očajnički željni da izbegnu da deluju „preteće“ da su zapravo postali ogromna NVO sa vojskom koja ima metle umesto pušaka, uplašeni da bi pokazivanje bilo kakve kičme moglo biti shvaćeno kao recidiv.
Europe doesn’t have „a problem“. It has THREE problems: 3 European nations are suffering from a severe „post-imperial hangover“.
First, there is the United Kingdom, a nation that voted for Brexit to „take back control“ only to realize it has completely forgotten how to drive.… pic.twitter.com/9kEkIyCLlS
— Daniel Foubert 🇫🇷🇵🇱 (@Arrogance_0024) December 9, 2025
