Европа нема „један проблем“. Има ТРИ проблема: три европске нације пате од тешког „постимперијалног мамурлука“.
Прво, ту је Уједињено Краљевство, нација која је гласала за Брегзит да би „повратила контролу“, само да би схватила да је потпуно заборавила како се уопште управља возилом.
Британска криза идентитета изгледа као да гледате пензионисаног лава који покушава да пређе на веганску исхрану. Заменили су империјалну самоувереност за осетљивост корпоративне обуке из сектора људских ресурса. Земљу Черчила сада води разуђена бирократија „државе-деде“ која је више уплашена да ће некога увредити на мрежи X него стварног пропадања. Британска полиција, некад понос света, данас изгледа да троши више ресурса на истраживање „некривичних говорних инцидената“ и фарбање патролних аутомобила у дугине боје него на решавање провала. То је нација која очајнички држи до естетике традиције — краљевска породица, церемоније, чај — док су јој институције изнутра појели прогресивни трулеж који чак и универзитет у Калифорнији чини конзервативним. Желе дрскост 19. века, али су паралисани емоционалном крхкошћу 21. века.
Онда је ту Француска, бесна, ланчано пушачка тетка Европе која одбија да призна да је већ деценијама без посла.
Француски мамурлук се испољава као трајно стање побуне која се претвара да је „грађански ангажман“. Њихов идентитет је подељен између делузионих елита које и даље мисле да је Париз центар свемира и народа који своју „радост живљења“ исказује паљењем аутобуских стајалишта сваког четвртка. Французи пате од Наполеоновог комплекса без Наполеона; траже животни стандард освајачке империје, а раде 35 сати недељно и одлазе у пензију у добу када већина Американаца тек почиње да ради пуном снагом. Проповедају „републиканске вредности“ и агресивни секуларизам, а ипак је држава изгубила контролу над огромним деловима сопствених предграђа. Француска је у суштини прелепи музеј на отвореном, где су кустоси у штрајку, чувари се плаше посетилаца, а управа је заузета држањем лекција остатку света о „величини“, док рачун за струју остаје неплаћен.
Коначно, ту је Немачка, неуротични гигант који је одлучио да је једини начин да се искупи за своју историју — споро, али сигурно, индустријско самоубиство.
Немачки постимперијални мамулрук је морална аутоимуна болест: земља се толико плаши сопствене сенке да је национални понос заменила агресивним самобичевањем и прописима о рециклажи. Њихов идентитет почива на томе да буду „морална суперсила“, што се у пракси своди на гашење савршено функционалних нуклеарних електрана да би се палили прљави угаљ, све то док држе лекције комшијама о угљеничном отиску.
То је нација инжењера која је успела да изинжењерише друштво које — не функционише. Немачки дух, некада дефинисан ефикасношћу и дисциплином, претворио се у парализовану бирократију у којој је важније попунити прави формулар него добити исход. Толико су очајнички жељни да избегну да делују „претеће“ да су заправо постали огромна НВО са војском која има метле уместо пушака, уплашени да би показивање било какве кичме могло бити схваћено као рецидив.
Europe doesn’t have „a problem“. It has THREE problems: 3 European nations are suffering from a severe „post-imperial hangover“.
First, there is the United Kingdom, a nation that voted for Brexit to „take back control“ only to realize it has completely forgotten how to drive.… pic.twitter.com/9kEkIyCLlS
— Daniel Foubert 🇫🇷🇵🇱 (@Arrogance_0024) December 9, 2025
