Србија је у средњем веку имала развијену медицину. Велики утицај на српску медицину је имала византијска медицина, међутим у Србији су били присутни и многи лекари са Запада, углавном из Италије.
Почеци средњовековне медицине
Средњовековна медицина код Срба почиње са брзим развојем након издавања Карејског типика св. Саве. Св. Сава је у Хиландару подигао болницу, а касније је, по узору на хиландарску, болница подигнута и код Студенице.
Болнице српских владара
Болнице је подизао и краљ Милутин, а болницу је подигао и Стефан Дечански. Поред владара, болнице су подизала и еснафска удружења, као што је био случај у Котору. У Котору налазимо помен хирурга Филипа из Ферма. Которски љекари су имали приходе у износу од 300 перпера.
Медицински рукописи и важни текстови
Српска медицина нам је оставила два важна текста: Ходошки зборник
и Хиландарски медицински кодекс. Зборник потиче из 14. вијека и ослања се на Галена и Диоскорида. У Зборнику проналазимо записе о разним љековитим биљкама, али исто тако имамо и коришћење молитви како би се пацијент опоравио.
Зборник садржи и поглавље о астрологији. Хиландарски медицински кодекс потиче из 15. или 16. вијека и представља прави уџбеник медицине. Ту налазимо поглавља о дијагностици, заразним болестима, фармакологијама, педијатрије, токсикологије итд.
Љекаруше и народно знање
Међутим, пуно бројније су биле тзв. љекаруше тј. приручници о лијечењу. Ове љекаруше су биле посебно заступљене у османско доба пошто је научна медицина била недоступна. Љекаруше налазимо у многим манастирским болницама. У љекарушама проналазимо и трагове народне медицине.
Народни лекари и жене у медицини
Народна медицина је била поприлично развијена код Срба. Иако код тих народних љекара проналазимо и разне бајалице и магијске предмете, имамо и онај стручнији приступ. Народни љекари су били познати као добри ранари који су били у стању да санирају разне врсте повреда као што су преломи и слично.
Такође су познавали велики број љековитих биљака. Неки народни љекари су имали баште у којима су узгајали љековито биље. Поред мушкараца, љекарством су се бавиле и жене.
Црква и забрањене праксе
Ту имамо бабице које су помагале код порођаја, међутим хришћанска црква је често осуђивала народне љекарке јер су вршиле и неке ствари које нису биле прихваћене као што је абортус рецимо. За абортус су се користили разни чајеви од отровних трава.
Народна медицина је била развијена и имала је успјеха, али је ипак патила од онога од недостатка знања о узроцима болести и правилном лијечењу. Ово није био случај само у Србији.
Страни лекари на дворовима
Многи српски владари су имали своје љекаре, који су често били странци. Интересантно је још напоменути да је краљ Милутин подизао болнице ван Србије, тачније у Цариграду и Јерусалиму.
Правне забране врачања и медицинска етика
Да су српски владари држали до тога да се медицина држи стручних прописа говори и рад св. Саве који је издао већи број прописа против коришћења магије и врачања у лијечењу. Забрану проналазимо и у Душановом законику. Е
пидемија куге позната као Црна смрт похарала је и Балкан, па су тако у Дубровнику доношени закони који су ограничавали улазак странаца у град. Поштовала се и медицинска етика, љекар је морао добро да упозна пацијента и његов проблем, а није смио да буде похлепан, необазрив и слично.
Почетак модерне српске медицине
Српска медицина је ушла у ново доба 1757. када је први Србин доктор медицине, Јован Апостоловић, одбранио докторску дисертацију. Ипак, нипошто не бисмо смјели да средњовијековну медицину у Србији описујемо као заосталу.
Српски владари су се трудили да граде болнице и да обезбиједе што бољу његу пацијентима. Српска медицина је познавала радове многих античких и византијских доктора, а што се тиче разних, данас одбачених, начина лијечења, и њих је било, али они су били заступљени широм свијета, не само у Србији.
