Стварање заједничке државе те 1918. било је плод величанствених војних победа Срба од 1912. до 1918. оба балканска и Првом светском рату, чији је исход и решен пробојем Солунског фронта који су средином септембра 1918. извели Срби.
У то време, стварање заједничке државе, што је био званично прокламовани ратни циљ Србије још почетком рата, било је одушевљено прихваћено као коначно остварење вековног сна.
Почев од устанака почетком 19. века све ослободилачке тежње Срба подразумевале су ослобођење и уједињење Срба са обе стране Саве и Дунава. Био је то напор низа генерација, кроз борбе, ратове и бројне жртве.
Целокупан историјски и етнички простор Срба окупљен је стварањем Краљевства СХС под једним државним кровом. Када су Срби пробили Солунски фронт септембра 1918. из рата су избачене Бугарска, 29. септембра, потом Турска, 30. октобра, а онда после муњевитог ослобађања Србије и Београда 1. новембра, Аустроугарска је капитулирала 3. а Немачка 11. новембра.
Српска војска убрзо је наставила напредовање на север, ослобађањем Баната, Срема, Бачке и Барање, као и на запад све до Ријеке, Алпа, Караванки, Прекмурја. Претходно, победама у Балканским ратовима 1912/1913 ослобођене су Стара и Јужна Србија, данашње Косово и Метохија и Северна Македонија.
Уочи капитулације Аустроугарске широм државе Хабзбурга, оглашавали су се национални покрети опредељени за осамостаљење или макар широку аутономију, од Чеха и Словака, преко Румуна, Пољака, Италијана, па и Мађара, чак и Немаца незадовољних Хабзбурзима.
Код Срба са простора Аустроугарске вековима је тињала тежња за уједињење са Србима јужно од Саве и Дунава, тадашњом Краљевином Србијом, због чега су страховито страдали, посебно од почетка рата 1914.
У то време, идеја уједињења, стварања заједничке југословенске државе била је жива и међу Словенцима, као и код знатног дела Хрвата, на приморју готово неподељно. У Загребу је 29. октобра проглашено стварање тзв. Државе Словенаца, Хрвата и Срба, с циљем окупљања југословенских народа са територије Аустроугарске, која није заживела.
Срби са простора дотадашње Аустроугарске стварају тих дана народне одборе или већа, с циљем самоопредељења, прихвата српске војске, завођења реда у локалним срединама.
Истицана су српска знамења, заставе, иконе, слике краља Петра или регента Александра. Следиле су депутације пут Београда, с молбама да српске трупе што пре ослободе Срем, Банат, Бачку, Барању. Слична је ситуација била и у низу локалних средина Босне, као и Далмације, чак и у Штајерској.
На Великом народном збору, под вођством др Жарка Миладиновића, одржаном 24. новембра 1918. у Руми, проглашено је присаједињење Срема Краљевини Србији. У Новом Саду је сутрадан, 25. новембра, Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена Баната, Бачке и Барање, коју су водили Игњат Павлас и Јаша Томић, прогласила је присаједињење Краљевини Србији.
Дан потом, 26. новембра, током другог редовног заседања Подгоричка скупштина донела је одлуку о припајању Црне Горе Краљевини Србији. Скупштином је председавао Саво Церовић.
Отуда, Војводина, односно Срем, Банат, Бачка и Барања, као и Црна Гора, у нову заједничку државу образовану 1. децембра 1918, Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, ступиле су као саставни део Краљевине Србије.
Нишком декларацијом 7. децембра 1914. године, власти Краљевине Србије званично су објавиле да су њени ратни циљеви ослобођење и уједињење свих Срба, Хрвата и Словенаца под једним државним кровом. Био је то службени акт који је донела Скупштина Србије, тада измештена у Ниш, ратну престоницу земље.
Паралелно, емигранти са простора Аустроугарске опредељени за уједињење образовали су Југословенски одбор 1915. године. Чинили су га истакнути Срби, Хрвати и Словенци са простора тадашње Аустроугарске, готово искључиво интелектуалци. Напустивши Аустроугарску они су из Рима, Париза, Лондона, и других средина, утицали, контактима и осмишљеном пропагандном с циљем стварања нове заједничке државе са Србијом.
Део њих се определио да се прикључи српској војсци на Солунском фронту, као добровољци, попут десетина хиљада Срба са простора Аустроугарске.
Преговори о уједињењу вођени су на Крфу, где је 20. јула 1917. донета Крфска декларација. Уследио је Женевски споразум, потписан 9. новембра 1918. између представника Краљевине Србије, Народног већа из Загреба и Југословенског одбора, што је крунисано прогласом уједињења 1. децембра 1918. у Београду.
Званични став од уједињења 1918. и током највећег дела постојања међуратне Краљевине Југославије, био је да нову државу настањују припадници једног, иако троименог народа. Циљ је био југословенска нација.
Нова Југославија израсла из ослободилачке борбе током Другог светског рата имала је, међутим, сасвим другачије поставке.
