KAJMAKČALAN je sa visinom od 2.525 metara, u kasno leto 1916, predstavljao je taktički i strategijski ključ srpskog dela Solunskog fronta. Bez njegovog osvajanja nije se moglo dalje ka Bitolju.
To su znali i Bugari, pa su Kajmakčalan jako utvrdili, braneći ga bez obzira na žrtve, takoreći do poslednjeg čoveka.
Srpske trupe nalazile su se oko Ostrovskog jezera u Grčkoj, a na liniji Starkov grob – Starkov zub – Sivi breg – Kajmakčalan – Kočobej – Floka, kuda je prolazila državna granica Kraljevine Srbije, a Bugari su imali dobro utvrđene položaje na dominantnim visovima, sa kojih su sa lakoćom ugrožavali srpske jedinice. Do vrhova Kajmakčalanskog masiva vodilo je samo nekoliko stočarskih staza. Nije bilo nikakvih naselja, osim nekoliko napuštenih bačija. Bila je to tada, a i danas je, gola kamena visinska pustinja, obrasla planinskom travom, bez ijednog drveta ili žbuna, koji bi srpskoj vojsci pružili bilo kakav zaklon u nadiranju ka vrhu.
Deo srpskog fronta prema Kajmakčalanu bio je dodeljen Drinskoj diviziji pukovnika Krste Smiljanića, čije su se polazne pozicije na grčkoj teritoriji nalazile znatno niže od bugarskih utvrđenih rovova, čak i do 1.000 metara nadmorske visine. Ipak, srpski vojnici su kao u zanosu, pod borbom hrabro napredovali uzbrdo ka koti 2525 koja ih je magično privlačila. Jer, na njoj je počinjala njihova Srbija, iz koje su bili već deset meseci izgnani.
Napad Drinaca počeo je 12. septembra u 7.00 ujutru. Prema vrhu Kajmakčalana, Kočobeju i Floki nastupali su Valjevci iz 5.puka pukovnika Vojislava Čolakovića, prema Sivom bregu Užičani iz 4. puka pukovnika Vojislava Pavlovića, a prema Starkovom zubu Šapčani iz 6. puka pukovnika Jevrema Mihailovića. Uprkos jakoj magli, zbog koje artiljerija nije mogla da podržava pešadiju, Valjevci su narednog dana uspeli da zauzmu važne visove Kara-tepe i Ploča, a Bugari bili prinuđeni da se uz velike gubitke povuku u utvrđene sisteme rovova na samom vrhu Kajmakčalana.
Narednih dana, i pored jake magle, i bez precizne podrške artiljerije, Drinci su uspeli da osvoje dva reda utvrđenih bugarskih rovova prema vrhu Kajmakčalana, kuda je bio upućen i 17. valjevski puk pukovnika Alekse Stojšića. Rovovi su bili plitki, jer je zemlje zdravice bilo samo oko pola metra dubine, a ispod nje se nalazio kamen. Da bi se zaštitili, srpski pešaci su ispred sebe slagali pločasto kamenje i u zanosnim jurišima, kao u transu, nadohvat ruke svojoj zemlji za kojom su čeznuli toliko vremena, nastavili da nastupaju ka koti 2525.
U žestokoj i krvavoj borbi 18. septembra, koja se prsa u prsa vodila za svaki metar zemljišta uz pomoć puške, bombe, bajoneta, noža i kundaka, 1. bataljon 5. puka pod komandom potpukovnika Stevana Vilotića zauzeo je i poslednji treći red bugarskih rovova i sam vrh Kajmakčalana.
Međutim, pod okriljem guste magle, par svežih bugarskih četa iz rezerve uspeo je iste večeri da povrati vrh i da odbaci delove 5. i 17. puka na rub Kajmakčalanskog platoa. Drinska divizija je tog dana imala 619 ljudi izbačenih iz stroja, a bili su ogromni i bugarski gubici, jer je celo bojno polje bilo prekriveno njihovim telima.
Čim je stigao prvi izveštaj o izbijanju 5. puka na vrh Kajmakčalana, Srpska Vrhovna komanda je u zanosu događaja, još te večeri, izdala zvanično saopštenje da je Kajmakčalan – „vrata Srbije“ – zauzet. Kasnije se, verovatno od sramote, niko nije usudio da to demantuje, i u narednih 12 dana Bugari su i dalje bili ukopani na „vratima Srbije“, što su znali samo najviši vojni krugovi i Drinci u plitkim kamenim rovovima ispod kote 2525.
Sledili su dani žestokih borbi, u kojima su, promenljivim intenzitetom, i Srbi i Bugari napadali. U međuvremenu je, osim gotovo svakodnevne magle, pao i sneg, temperatura se spustila ispod nule, a počeo je da duva ledeni orkanski vetar, zbog koga nisu mogli da gađaju rovovski topovi. Bugari su tih dana dobili pojačanje i 26. septembra izvršili snažan kontranapad tokom koga su uspeli da odbace srpske jedinice praktično na početne položaje. Toga dana Drinska divizija imala je 1.259 ljudi izbačenih iz stroja.
HRABRI KAPETAN BULATOVIĆ
KAPETAN prve klase Boško Bulatović, komandir 2. čete 1. bataljona 5. puka, u stilu starih crnogorskih barjaktara, prvi je 12. septembra 1916. pobo srpsku zastavu na osmatračnicu bugarskog komandanta pukovnika Aleksi Popova na vrhu Kajmakčalana. Hrabri Bulatović iz Rečina kod Kolašina bio je oficir bivše Crnogorske vojske koji je odbio da kapitulira i priključio se srpskim jedinicama. Tu, na vrhu Kajmakčalana, iste večeri i on je pao pod bugarskim kuršumima. Prema svedočenjima preživelih, poslednje reči su mu bile: „Junaci, ja vam pogibo… Sa’ranite me ođe, ovo je srpsko zemljište!“ Nažalost, zbog borbi koje su bile u toku, njegovo telo izvučeno je sa položaja i sahranjeno na Zejtinliku, gde i danas počiva.
Zastoj na Kajmakčalanu kočio je napredovanje ostalih srpskih jedinica prema Bitolju, pa je Vrhovna komanda pojačala Drinsku diviziju stavivši pod njenu komandu 7. beogradski puk pukovnika Jovana Jovanovića, Dobrovoljački odred potpukovnika Vojina Popovića – Vojvode Vuka i 3. bataljon 8. požarevačkog puka potpukovnika Danila Belimarkovića. Tek uz pomoć ovih svežih jedinica, Drinska divizija je uspela da, 30. septembra, posle uraganske artiljerijske pripreme, jurišom konačno protera Bugare sa vrha Kajmakčalana.
Naredna tri dana sledilo je zauzimanje susednih vrhova: Kočobej, Sivi breg, Starkov zub, Starkov grob i Floka, bez čijeg oslobađanja pobeda na Kajmakčalanu ne bi bila osigurana, jer su se na tim kotama nalazile jake bugarske pešadijske i artiljerijske snage.
Drinska divizija je puna 22 dana vodila krvave borbe na Kajmakčalanu, zauzimajući jurišima rov po rov, kamen po kamen, tačku po tačku. Krvavi bilans su 3.804 čoveka izbačena iz stroja, od toga 39 poginulih oficira (među kojima i tri komandanta bataljona) i 747 poginulih podoficira, kaplara i redova.
Sjajna pobeda srpske vojske na Kajmakčalanu, posle katastrofalne 1915, kada je nemačka vrhovna komanda nadmeno objavila da su Srbija i srpska vojska prestale da postoje, pokazala je tada celom svetu da srpska vojska postoji, da se opet bori i da pobeđuje. Usledile su bitke u okuci Crne reke i oslobođenje Bitolja, čime se veći deo srpske vojske ponovo našao na tlu otadžbine, što je imalo veliki moralni značaj za svakog srpskog vojnika, ali i ogroman politički značaj za Kraljevinu Srbiju te jeseni 1916.
Vrhovni komandant Srpske vojske regent Aleksandar Karađorđević, naredio je odmah posle osvajanja Kajmakčalana da se na njegovom najvišem vrhu podigne spomen-kapela i u nju sahrane kosti svih srpskih boraca. Kapelu je projektovao i izgradio inženjerijski pukovnik Radisav Stanojlović, uz duhovne savete vojnog sveštenika arhimandrita Joakima Bjedova, dobrovoljca iz Amerike, rodom iz okoline Knina. Kapela je bila gotova za manje od dve godine, i u danima kad su srpske trupe posle proboja Solunskog fronta pobedonosno oslobađale Srbiju, svečano je osvećena na dvogodišnjicu zauzeća Kajmakčalana 30. septembra 1918.
Zvonara pored kapele podignuta je tokom 1928, kada je između pogranične karaule i kapele, podignuta i zgrada crkvenog spomen-doma. U kapelu je posle smrti velikog prijatelja Srba doktora Arčibalda Rajsa 1929, smeštena urna sa njegovim srcem, čime je ispunjeno zaveštanje ovog Švajcarca da deo njegovog tela zauvek počiva pored njegovih ratnih drugova poginulih na Kajmakčalanu. Kosturnica kraj kapele osvećena je 1935. i u nju su položene kosti 118 srpskih junaka koji su do tada ostali sahranjeni na grčkoj teritoriji Kajmakčalana.
ORIJENTISALI SE SAMO PO SLUHU
TekKOTU 2525 zauzeo je 30. septembra 1916. rezervni kapetan druge klase Milivoje Dinić sa svojom 4. četom 3. bataljona Dobrovoljačkog odreda. Iako vrh Kajmakčalana nije bio na pravcu nastupanja njegove jedinice, lutajući po magli, kapetan Dinić iz Kragujevca i njegovi četnici, nošeni borbenim zanosom i orijentišući se samo po sluhu, izbili su na sam vrh Kajmakčalana i razbili Bugare koji su u neredu odstupili na susedne položaje, ostavljajući za sobom stotine leševa svojih vojnika. Kada je stigao komandant 1. bataljona 7. puka potpukovnik Dušan Nedeljković, komandant Dobrovoljačkog odreda Vojvoda Vuk mu je predao vrh Kajmakčalana uz pismenu potvrdu da su četnici zauzeli kotu 2525. st
U naš genetski kod, Kajmakčalan je upisan kao velika pobeda i veliko stradanje. Zato bi svaki Srbin, bar jednom u životu, trebalo da se popne na ovaj vrh, da se susretne sa sopstvenom istorijom na jednom od njenih svetih mesta. Tu se još nalaze tragovi rovova, čaure, delovi opreme srpskih vojnika koji su, posle desetotomesečnog izgnanastva, sanjali da se jurišem vinu na vrh Kajmakčalana, a onda kleknu i poljube onaj srpski kamen na koti 2525, ne žaleći da tu i poginu. Samo dve reči bile su na usnama srpskih junaka koji su te davne 1916. jurišali na vrh Kajmakčalana: „Živela Srbija!“
Novosti 
