Zgodna stvar sa novim pojavama je što ne ispoljile odmah sve svoje karakteristike već tek ponešto nagoveste pa posmatrači mogu da ih tumače prema sopstvenim željama, interesima i nahođenjima. Pojava BRIKS predstavlja dobru ilustraciju za ovu tvrdnju. Mada je u Johanesburgu upravo završen 15 samit ove asocijacije, moglo bi se reći da je ona još nova i teško je predvideti kakve su joj perspektive i u kom pravcu će se razvijati. Upravo to ostavlja veliki prostor za učitavanje različitih nada i strahova i isticanje raznih aspekata ove pojave u prvi plan u nameri da se njen značaj minimalizuje ili prenaglasi.
Konvencionalno znanje o ovoj grupi svodi se na nekoliko osnovnih elemenata. Ime je dobila početkom 21. veka, gotovo deceniju pre nego je 2009. godine održan prvi samit četiri ekonomske sile – Brazila, Rusije, Indije i Kine kojima će se na drugom samitu pridružiti i Južnoafrička Republika.
Ove zemlje imaju u strukturnom pogledu malo toga zajedničkog, bilo da je reč o političkoj, ekonomskoj ili socijalnoj strukturi. Međutim povezuje ih zajednička želja da smanje stepen zavisnosti od transnacionalne kapitalističke klase i da time povećaju svoj značaj i uticaj u globalnoj ekonomiji.
Dosadašnji sastanci na vrhu imali su kao osnovne teme jačanje međusobne saradnje u oblasti trgovine, razvoj tehnologije, podsticanje investicija i traganje za različitim finansijskim aranžmanima u zajedničkom interesu.
Na prvi pogled moglo bi se reći ništa neobično, a ni novo. Mnogobrojni su primeri multilateralnog udruživanja. Pomenimo samo one najznačajnije kao što je asocijacija država jugoistočne Azije, formirana još 1967, ili Sporazum o slobodnoj trgovini između tri zemlje severne Amerike koji postoji od 1994. godine. Evropska ekonomska zajednica – preteča današnje Evropske unije, stvorena je 1957. godine od strane šest evropskih država. Mogle bi se i dalje nabrajati različite, manje ili više značajne inicijative zaključno sa „Otvorenim Balkanom”, ali odmah upada u oci da je većina ovih multilateralnih sporazuma organizovana regionalno.
BRIKS je za razliku od njih globalno organizovan i uključuje zemlje sa različitih kontinenata. Poput G-7 ili G-20.
Upravo ta odlika navodi na pomisao da je reč o organizaciji koja ima potencijal da bude izazov i alternativa sadašnjoj globalizaciji. Na izvestan način ona to već i postaje time što je jedan od najvažnijih institucionalnih pomaka i moglo bi se reći kruna dosadašnjih aktivnosti bilo osnivanje Nove razvojne banke kao svojevrsne alternative Svetskoj banci i Međunarodnom monetarnom fondu.
Upravo ove dve organizacije uz Svetsku trgovinsku organizaciju predstavljaju noseće stubove globalizacije s kraja dvadesetog veka. Da bi bilo jasnije kakvu vrstu alternative predstavlja BRIKS – što će uprkos neminovnom proširenju ostati, bar za izvesno vreme popularan naziv za ovu širu grupu zemalja – treba reći nekoliko reči o aktuelnoj globalizaciji.
Nju odlikuje, pre svega, dominacija transnacionalne kapitalističke klase (TKK) koja je uspela da ovlada državnim aparatima većine zapadnih i znatnog dela zemalja nekadašnjeg Drugog (bivše socijalističke zemlje) i Trećeg sveta. Veza između krupnog kapitala i države oduvek je postojala ali su države bile ključni igrač u usmeravanju svih društvenih tokova. Danas se situacija izmenila u smislu da transnacionalni kapital usmerava najvažnije društvene tokove prema sebi svojstvenoj logici maksimizacije profita. Države i politika služe samo za lakšu mobilizaciju resursa i ljudi za ostvarenje tih ciljeva. Taj proces je u znatnoj meri zahvatio čitav svet, ali upravo neke od najvažnijih zemalja koje čine ili bi želele da se pridruže BRIKS-u još pokušavaju da se odupru kolonizaciji od strane transnacionalnog kapitala.
Zato se danas mnogima pogrešno čini da BRIKS predstavlja protivtezu zapadnim zemljama, ali on je zapravo protivteza globalizaciji koju vodi transnacionalna kapitalistička klasa. U slučaju da otpor kolonizaciji bude uspešan to ne bi značilo kraj globalizacije jer je proces povezivanja sveta nezaustavljiv, već bi samo vodilo kraju postojećeg načina i oblika globalizacije. To, takođe, ne bi značilo ni kraj kapitalističkog načina organizacije ekonomskog života jer sve ove države uključujući i Kinu podstiču kapitalističku ekonomiju, ali bi označilo kraj dominacije transnacionalne kapitalističke klase i povratak političkog, odnosno državnog upravljanja BRIKS.
Mnogi koji veruju da je većina problema sa kojima se svet danas suočava posledica neobuzdane globalizacije vođene neoliberalnom logikom privatizacije, deregulacije, liberalizacije i komodifikacije svega sa simpatijama gledaju na BRIKS. On deluje kao realna snaga koja može da se suprotstavi dominaciji neoliberalne globalizacije. Treba se setiti da različiti socijalni pokreti kao na primer Svetski socijalni forum nisu imali tu snagu i iscrpljivali su se u izlivima besa antiglobalizacijskog pokreta na ulicama velikih gradova. Poslednji takav pokušaj bio je pokret okupiraj Volstrit, ali se pokazalo da samonikli pokreti nemaju snagu da budu ozbiljna alternativa ili bar ustava transnacionalnoj kapitalističkoj klasi.
Verovatno je da bi globalizacija koja bi bila usmeravana od strane država doprinela smanjenju nejednakosti, posebno onoj između država, ali bi se otvorili novi problemi i pitanja na koja bi, kako iskustvo svedoči, teško bilo dati jasne odgovore.
Prvo pitanje koje se neminovno nameće tiče se vođstva, jer kako je uočio Mihels postoji gvozdeni zakon oligarhije. Gde god postoji organizacija nužno se nameće pitanje njenog vođstva.
Drugo i mnogo važnije pitanje je na koji način bi BRIKS reagovao na slom postojeće globalizacije. Naime, taj slom bi bio neizbežan onoga trenutka kada bi ona prestala da se širi usled otpora BRIKS-a. To bi dovelo do opadanja moći TKK i do transformacije postojeće političke strukture u zemljama Zapada. Lideri poput Trampa u SAD nesumnjivo bi poveli svoje zemlje u pravcu koji sada trasira BRIKS. Da li bi u tom slučaju SAD i Nemačka i druge članice G-7 koje bi povratile svoju nekadašnju dominaciju nad kapitalom mogle da konkurišu za članstvo u BRIKS-u i kakve bi to posledice ostavilo po odnose između tih zemalja. Drugim rečima ključno je pitanje koliko dugo bi takav novi svet bio harmoničan i kada bi došlo do sukoba koji su logična posledica konkurencije između različitih zemalja i političkih volja.
Naravno, suviše je rano postavljati ovakva pitanja jer još se ne zna da li će otpor koji BRIKS pruža postojećoj globalizaciji biti efikasan. To će umnogome zavisiti od snage Rusije da ostane neporažena u ovom posredničkom ratu u Ukrajini.
U prilog uspehu BRIKS-a ide sve veće interesovanje značajnih zemalja poput Saudijske Arabije, Egipta i drugih da mu se pridruže. Ipak, sa druge strane, ogromna ekonomska moć i mnogo čvršća politička organizacija koju je stvorila TKK na Zapadu svedoče da krajnji ishod nije izvestan.
Profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu
Vladimir Vuletić – Politika
