Згодна ствар са новим појавама је што не испољиле одмах све своје карактеристике већ тек понешто наговесте па посматрачи могу да их тумаче према сопственим жељама, интересима и нахођењима. Појава БРИКС представља добру илустрацију за ову тврдњу. Мада је у Јоханесбургу управо завршен 15 самит ове асоцијације, могло би се рећи да је она још нова и тешко је предвидети какве су јој перспективе и у ком правцу ће се развијати. Управо то оставља велики простор за учитавање различитих нада и страхова и истицање разних аспеката ове појаве у први план у намери да се њен значај минимализује или пренагласи.
Конвенционално знање о овој групи своди се на неколико основних елемената. Име је добила почетком 21. века, готово деценију пре него је 2009. године одржан први самит четири економске силе – Бразила, Русије, Индије и Кине којима ће се на другом самиту придружити и Јужноафричка Република.
Ове земље имају у структурном погледу мало тога заједничког, било да је реч о политичкој, економској или социјалној структури. Међутим повезује их заједничка жеља да смање степен зависности од транснационалне капиталистичке класе и да тиме повећају свој значај и утицај у глобалној економији.
Досадашњи састанци на врху имали су као основне теме јачање међусобне сарадње у области трговине, развој технологије, подстицање инвестиција и трагање за различитим финансијским аранжманима у заједничком интересу.
На први поглед могло би се рећи ништа необично, а ни ново. Многобројни су примери мултилатералног удруживања. Поменимо само оне најзначајније као што је асоцијација држава југоисточне Азије, формирана још 1967, или Споразум о слободној трговини између три земље северне Америке који постоји од 1994. године. Европска економска заједница – претеча данашње Европске уније, створена је 1957. године од стране шест европских држава. Могле би се и даље набрајати различите, мање или више значајне иницијативе закључно са „Отвореним Балканом”, али одмах упада у оци да је већина ових мултилатералних споразума организована регионално.
БРИКС је за разлику од њих глобално организован и укључује земље са различитих континената. Попут Г-7 или Г-20.
Управо та одлика наводи на помисао да је реч о организацији која има потенцијал да буде изазов и алтернатива садашњој глобализацији. На известан начин она то већ и постаје тиме што је један од најважнијих институционалних помака и могло би се рећи круна досадашњих активности било оснивање Нове развојне банке као својеврсне алтернативе Светској банци и Међународном монетарном фонду.
Управо ове две организације уз Светску трговинску организацију представљају носеће стубове глобализације с краја двадесетог века. Да би било јасније какву врсту алтернативе представља БРИКС – што ће упркос неминовном проширењу остати, бар за извесно време популаран назив за ову ширу групу земаља – треба рећи неколико речи о актуелној глобализацији.
Њу одликује, пре свега, доминација транснационалне капиталистичке класе (ТКК) која је успела да овлада државним апаратима већине западних и знатног дела земаља некадашњег Другог (бивше социјалистичке земље) и Трећег света. Веза између крупног капитала и државе одувек је постојала али су државе биле кључни играч у усмеравању свих друштвених токова. Данас се ситуација изменила у смислу да транснационални капитал усмерава најважније друштвене токове према себи својственој логици максимизације профита. Државе и политика служе само за лакшу мобилизацију ресурса и људи за остварење тих циљева. Тај процес је у знатној мери захватио читав свет, али управо неке од најважнијих земаља које чине или би желеле да се придруже БРИКС-у још покушавају да се одупру колонизацији од стране транснационалног капитала.
Зато се данас многима погрешно чини да БРИКС представља противтезу западним земљама, али он је заправо противтеза глобализацији коју води транснационална капиталистичка класа. У случају да отпор колонизацији буде успешан то не би значило крај глобализације јер је процес повезивања света незаустављив, већ би само водило крају постојећег начина и облика глобализације. То, такође, не би значило ни крај капиталистичког начина организације економског живота јер све ове државе укључујући и Кину подстичу капиталистичку економију, али би означило крај доминације транснационалне капиталистичке класе и повратак политичког, односно државног управљања БРИКС.
Многи који верују да је већина проблема са којима се свет данас суочава последица необуздане глобализације вођене неолибералном логиком приватизације, дерегулације, либерализације и комодификације свега са симпатијама гледају на БРИКС. Он делује као реална снага која може да се супротстави доминацији неолибералне глобализације. Треба се сетити да различити социјални покрети као на пример Светски социјални форум нису имали ту снагу и исцрпљивали су се у изливима беса антиглобализацијског покрета на улицама великих градова. Последњи такав покушај био је покрет окупирај Волстрит, али се показало да самоникли покрети немају снагу да буду озбиљна алтернатива или бар устава транснационалној капиталистичкој класи.
Вероватно је да би глобализација која би била усмеравана од стране држава допринела смањењу неједнакости, посебно оној између држава, али би се отворили нови проблеми и питања на која би, како искуство сведочи, тешко било дати јасне одговоре.
Прво питање које се неминовно намеће тиче се вођства, јер како је уочио Михелс постоји гвоздени закон олигархије. Где год постоји организација нужно се намеће питање њеног вођства.
Друго и много важније питање је на који начин би БРИКС реаговао на слом постојеће глобализације. Наиме, тај слом би био неизбежан онога тренутка када би она престала да се шири услед отпора БРИКС-а. То би довело до опадања моћи ТКК и до трансформације постојеће политичке структуре у земљама Запада. Лидери попут Трампа у САД несумњиво би повели своје земље у правцу који сада трасира БРИКС. Да ли би у том случају САД и Немачка и друге чланице Г-7 које би повратиле своју некадашњу доминацију над капиталом могле да конкуришу за чланство у БРИКС-у и какве би то последице оставило по односе између тих земаља. Другим речима кључно је питање колико дуго би такав нови свет био хармоничан и када би дошло до сукоба који су логична последица конкуренције између различитих земаља и политичких воља.
Наравно, сувише је рано постављати оваква питања јер још се не зна да ли ће отпор који БРИКС пружа постојећој глобализацији бити ефикасан. То ће умногоме зависити од снаге Русије да остане непоражена у овом посредничком рату у Украјини.
У прилог успеху БРИКС-а иде све веће интересовање значајних земаља попут Саудијске Арабије, Египта и других да му се придруже. Ипак, са друге стране, огромна економска моћ и много чвршћа политичка организација коју је створила ТКК на Западу сведоче да крајњи исход није известан.
Професор на Филозофском факултету у Београду
Владимир Вулетић – Политика
