КАЈМАКЧАЛАН је са висином од 2.525 метара, у касно лето 1916, представљао је тактички и стратегијски кључ српског дела Солунског фронта. Без његовог освајања није се могло даље ка Битољу.
То су знали и Бугари, па су Кајмакчалан јако утврдили, бранећи га без обзира на жртве, такорећи до последњег човека.
Српске трупе налазиле су се око Островског језера у Грчкој, а на линији Старков гроб – Старков зуб – Сиви брег – Кајмакчалан – Кочобеј – Флока, куда је пролазила државна граница Краљевине Србије, а Бугари су имали добро утврђене положаје на доминантним висовима, са којих су са лакоћом угрожавали српске јединице. До врхова Кајмакчаланског масива водило је само неколико сточарских стаза. Није било никаквих насеља, осим неколико напуштених бачија. Била је то тада, а и данас је, гола камена висинска пустиња, обрасла планинском травом, без иједног дрвета или жбуна, који би српској војсци пружили било какав заклон у надирању ка врху.
Део српског фронта према Кајмакчалану био је додељен Дринској дивизији пуковника Крсте Смиљанића, чије су се полазне позиције на грчкој територији налазиле знатно ниже од бугарских утврђених ровова, чак и до 1.000 метара надморске висине. Ипак, српски војници су као у заносу, под борбом храбро напредовали узбрдо ка коти 2525 која их је магично привлачила. Јер, на њој је почињала њихова Србија, из које су били већ десет месеци изгнани.
Напад Дринаца почео је 12. септембра у 7.00 ујутру. Према врху Кајмакчалана, Кочобеју и Флоки наступали су Ваљевци из 5.пука пуковника Војислава Чолаковића, према Сивом брегу Ужичани из 4. пука пуковника Војислава Павловића, а према Старковом зубу Шапчани из 6. пука пуковника Јеврема Михаиловића. Упркос јакој магли, због које артиљерија није могла да подржава пешадију, Ваљевци су наредног дана успели да заузму важне висове Кара-тепе и Плоча, а Бугари били принуђени да се уз велике губитке повуку у утврђене системе ровова на самом врху Кајмакчалана.
Наредних дана, и поред јаке магле, и без прецизне подршке артиљерије, Дринци су успели да освоје два реда утврђених бугарских ровова према врху Кајмакчалана, куда је био упућен и 17. ваљевски пук пуковника Алексе Стојшића. Ровови су били плитки, јер је земље здравице било само око пола метра дубине, а испод ње се налазио камен. Да би се заштитили, српски пешаци су испред себе слагали плочасто камење и у заносним јуришима, као у трансу, надохват руке својој земљи за којом су чезнули толико времена, наставили да наступају ка коти 2525.
У жестокој и крвавој борби 18. септембра, која се прса у прса водила за сваки метар земљишта уз помоћ пушке, бомбе, бајонета, ножа и кундака, 1. батаљон 5. пука под командом потпуковника Стевана Вилотића заузео је и последњи трећи ред бугарских ровова и сам врх Кајмакчалана.
Међутим, под окриљем густе магле, пар свежих бугарских чета из резерве успео је исте вечери да поврати врх и да одбаци делове 5. и 17. пука на руб Кајмакчаланског платоа. Дринска дивизија је тог дана имала 619 људи избачених из строја, а били су огромни и бугарски губици, јер је цело бојно поље било прекривено њиховим телима.
Чим је стигао први извештај о избијању 5. пука на врх Кајмакчалана, Српска Врховна команда је у заносу догађаја, још те вечери, издала званично саопштење да је Кајмакчалан – „врата Србије“ – заузет. Касније се, вероватно од срамоте, нико није усудио да то демантује, и у наредних 12 дана Бугари су и даље били укопани на „вратима Србије“, што су знали само највиши војни кругови и Дринци у плитким каменим рововима испод коте 2525.
Следили су дани жестоких борби, у којима су, променљивим интензитетом, и Срби и Бугари нападали. У међувремену је, осим готово свакодневне магле, пао и снег, температура се спустила испод нуле, а почео је да дува ледени оркански ветар, због кога нису могли да гађају рововски топови. Бугари су тих дана добили појачање и 26. септембра извршили снажан контранапад током кога су успели да одбаце српске јединице практично на почетне положаје. Тога дана Дринска дивизија имала је 1.259 људи избачених из строја.
ХРАБРИ КАПЕТАН БУЛАТОВИЋ
КАПЕТАН прве класе Бошко Булатовић, командир 2. чете 1. батаљона 5. пука, у стилу старих црногорских барјактара, први је 12. септембра 1916. побо српску заставу на осматрачницу бугарског команданта пуковника Алекси Попова на врху Кајмакчалана. Храбри Булатовић из Речина код Колашина био је официр бивше Црногорске војске који је одбио да капитулира и прикључио се српским јединицама. Ту, на врху Кајмакчалана, исте вечери и он је пао под бугарским куршумима. Према сведочењима преживелих, последње речи су му биле: „Јунаци, ја вам погибо… Са’раните ме ође, ово је српско земљиште!“ Нажалост, због борби које су биле у току, његово тело извучено је са положаја и сахрањено на Зејтинлику, где и данас почива.
Застој на Кајмакчалану кочио је напредовање осталих српских јединица према Битољу, па је Врховна команда појачала Дринску дивизију ставивши под њену команду 7. београдски пук пуковника Јована Јовановића, Добровољачки одред потпуковника Војина Поповића – Војводе Вука и 3. батаљон 8. пожаревачког пука потпуковника Данила Белимарковића. Тек уз помоћ ових свежих јединица, Дринска дивизија је успела да, 30. септембра, после ураганске артиљеријске припреме, јуришом коначно протера Бугаре са врха Кајмакчалана.
Наредна три дана следило је заузимање суседних врхова: Кочобеј, Сиви брег, Старков зуб, Старков гроб и Флока, без чијег ослобађања победа на Кајмакчалану не би била осигурана, јер су се на тим котама налазиле јаке бугарске пешадијске и артиљеријске снаге.
Дринска дивизија је пуна 22 дана водила крваве борбе на Кајмакчалану, заузимајући јуришима ров по ров, камен по камен, тачку по тачку. Крвави биланс су 3.804 човека избачена из строја, од тога 39 погинулих официра (међу којима и три команданта батаљона) и 747 погинулих подофицира, каплара и редова.
Сјајна победа српске војске на Кајмакчалану, после катастрофалне 1915, када је немачка врховна команда надмено објавила да су Србија и српска војска престале да постоје, показала је тада целом свету да српска војска постоји, да се опет бори и да побеђује. Уследиле су битке у окуци Црне реке и ослобођење Битоља, чиме се већи део српске војске поново нашао на тлу отаџбине, што је имало велики морални значај за сваког српског војника, али и огроман политички значај за Краљевину Србију те јесени 1916.
Врховни командант Српске војске регент Александар Карађорђевић, наредио је одмах после освајања Кајмакчалана да се на његовом највишем врху подигне спомен-капела и у њу сахране кости свих српских бораца. Капелу је пројектовао и изградио инжењеријски пуковник Радисав Станојловић, уз духовне савете војног свештеника архимандрита Јоакима Бједова, добровољца из Америке, родом из околине Книна. Капела је била готова за мање од две године, и у данима кад су српске трупе после пробоја Солунског фронта победоносно ослобађале Србију, свечано је освећена на двогодишњицу заузећа Кајмакчалана 30. септембра 1918.
Звонара поред капеле подигнута je током 1928, када је између пограничне карауле и капеле, подигнута и зграда црквеног спомен-дома. У капелу је после смрти великог пријатеља Срба доктора Арчибалда Рајса 1929, смештена урна са његовим срцем, чиме је испуњено завештање овог Швајцарца да део његовог тела заувек почива поред његових ратних другова погинулих на Кајмакчалану. Костурница крај капеле освећена је 1935. и у њу су положене кости 118 српских јунака који су до тада остали сахрањени на грчкој територији Кајмакчалана.
ОРИЈЕНТИСАЛИ СЕ САМО ПО СЛУХУ
TekКОТУ 2525 заузео је 30. септембра 1916. резервни капетан друге класе Миливоје Динић са својом 4. четом 3. батаљона Добровољачког одреда. Иако врх Кајмакчалана није био на правцу наступања његове јединице, лутајући по магли, капетан Динић из Крагујевца и његови четници, ношени борбеним заносом и оријентишући се само по слуху, избили су на сам врх Кајмакчалана и разбили Бугаре који су у нереду одступили на суседне положаје, остављајући за собом стотине лешева својих војника. Када је стигао командант 1. батаљона 7. пука потпуковник Душан Недељковић, командант Добровољачког одреда Војвода Вук му је предао врх Кајмакчалана уз писмену потврду да су четници заузели коту 2525. st
У наш генетски код, Кајмакчалан је уписан као велика победа и велико страдање. Зато би сваки Србин, бар једном у животу, требало да се попне на овај врх, да се сусретне са сопственом историјом на једном од њених светих места. Ту се још налазе трагови ровова, чауре, делови опреме српских војника који су, после десетотомесечног изгнанаства, сањали да се јуришем вину на врх Кајмакчалана, а онда клекну и пољубе онај српски камен на коти 2525, не жалећи да ту и погину. Само две речи биле су на уснама српских јунака који су те давне 1916. јуришали на врх Кајмакчалана: „Живела Србија!“
Новости 
