Moje ponovno otkrivanje Dostojevskog traje već neko vreme. Prvi put sam knjigu „Zli dusi“ čitao kao tinejdžer. Tada mi je sve delovalo kao mračna politička alegorija — roman o zaverenicima, ideolozima i onih nekoliko koji su, zarad apstraktnih ideja, spremni da spale ceo svet.
Danas, sa više godina i iskustva, ta knjiga mi izgleda kao nešto mnogo više: kao studija bolesti duha, kao ogled o tome šta se dešava kada čovek izgubi svoje moralno središte.
Prevodi i nijanse smisla
Zanimljivo je kako sam na ovom ponovnom čitanju primetio koliko sam se vezao za sam naslov. U engleskom se on koleba između The Devils, The Demons i The Possessed — svaki donosi drugačiji naglasak.
Prvi zvuči kao aluzija na zlo u čovekovoj prirodi, drugi na demonsku snagu ideja koje mogu obuzeti razum, dok treći, The Possessed, nosi gotovo biblijsku sliku opsednutosti. Mi u srpskom imamo sreću da je „Zli dusi“ naslov koji drži sve te slojeve: i zlo, i demonsko, i opsednuto.
Roman kao politička dijagnoza
Kada se knjiga pojavila 1872. godine, mnogi su je videli kao satiru na račun ruske revolucionarne omladine. Ali Fjodor Dostojevski nije bio samo svedok jednog političkog trenutka — on je intuitivno osetio nešto dublje, nešto što će kasnije obeležiti čitav 20. vek: kako se ideja, kada se odvoji od ljudskog, pretvara u oružje.
Likovi kao što su Stavrogin, Verginski ili Pjotr Verhovenski nisu samo fanatici — oni su metafora duhovne praznine u koju čovek upada kada izgubi Boga, savest i meru.
Povratak u vreme kada je sve gorelo
Čitajući ovo remek delo Dostojevskog danas, imam osećaj da se krećem kroz lavirint strasti, cinizma i ideološke histerije koji su zastrašujuće bliski našem vremenu. Dostojevski je predvideo tip čoveka koji će kasnije postati arhetip totalitarnih epoha: intelektualac bez vere, moralista bez morala, revolucionar bez ljubavi.
Možda upravo zato ovaj roman deluje življe nego ikad. Njegovi „ Zli dusi“ nisu ostali u XIX veku — oni se javljaju svaki put kada neka ideja postane važnija od čoveka, kada se poništi individualno lice u ime neke „više pravde“.
U tom smislu, „Zli dusi“ su manje istorijski roman, a više duhovni barometar jednog sveta koji je već tada počinjao da gubi tlo pod nogama.
Povratak klasicima kao moralni čin
Ponovno čitanje Fjodora Dostojevskog nije samo književni užitak — to je, u suštini, moralni čin, a slobodno bih rekao i obaveza svakog čoveka koji razmišlja malo dalje od animalnih poriva i jeftine zabave.
U vremenu u kojem se sve relativizuje, njegovi romani podsećaju nas da bez unutrašnje istine nema ni slobode, ni ljubavi, ni umetnosti, a ni kulture, koja je esencija čovečanstva, pogotovo u današnje vreme gde je sve relativizovano.
Možda je zato upravo „Zli dusi“ knjiga koju vredi čitati svakih nekoliko decenija, jer nas svaki put zatekne drugačije — ali nas uvek pogodi u isto mesto: u savest.
