„Dok sa jedne strane svaki problem postavlja se u znaku slovenštine i hrvatstva, sa druge strane zabranjeno je gledati ga sa srpskog stanovišta. To nije fer.“ Ovih dana, jedan od članova negdašnjeg Jugoslovenskog Odbora, (Dr Nikola Stojanović- „Naša politika“), dao je čitavu knjigu rasprava o našim političkim problemima. Dajući prikaz te knjige u „Politici“ svakako sa mnogo autoriteta, g. Slobodan Jovanović označio je glavni problem koji ta studija postavlja.
Znači li to da se nalazimo u predvečerju diskusija?
U svakom, slučaju naše skromno mišljenje, ako je tako, bilo bi da naše političke „ probleme“ treba jednom – posle petnaest godina, gledati jedanput sa čisto srpskog stanovišta.
Po našem mišljenju, za ovih petnaest godina čula se samo slovenačka i hrvatska kritika, i mora se priznati često egoistička, i bezobzirna. Samo se srpska nije čula.
U ime jednog krivo postavljenog jugoslovenstva igrala se jedna čudna igra, I slepcu na kraju krajeva mora postati ogavna.
Sa stalnom tendencijom da se ograde zidom, bio to jezik, bila to književnost, bio to partijski život svih nijansa, u Ljubljani su se nalazili u pozi onog koji jednako traži, ali ništa ne daje. Dok su majstorski stvorili pijacu za svoju industriju u srpskim krajevima, i za jeftin uvoz žita, dok su na desetine hiljada plasirali svoje činovništvo u svim krajevima, oni su stalno obrađivali svoje mase idejama da ništa dobila nije, da treba da ostane opkoljena zidom, kineskim zidom, i kad se tiče administracije, činovništva, i katolicizma, i škola.
Kad se pogleda statistika poreza tek onda se vidi koliko je u povoljnoj situaciji Dravska banovina, a kad se slušaju parole tamošnjih školovanih slojeva, i njina inteligencija, skoro cela, i svih političkih nijansa, uvek je igra ista: provincijalna uobraženost, bezmerni egoizam, uskogrudost, dobra reklama svega svoga, stalna revendikacija, kineski zid, iskorišćavanje situacije bez obzira i poza prepodobnog melanholika koji je stalno zabrinut nad nama, kad kažem nama, mislim Srbima, a nad kojim je zabrinuta čitava Evropa.
U Ljubljani parole i stanovišta, po našem skromnom mišljenju, svojom hladnoćom srca, egoizmom i cinizmom, upravo su klasična. Njina uzbuna, koja uostalom već davno nije nova, na kongresu P. E. N. klubova na Bledu, oko udžbenika i slične pojave, po našem mišljenju, preduslov su da se konstatuju kao fakta, sa ovim što smo gore rekli, pre nego što se pristupi diskusiji ma kakvog našeg političkog problema, u smislu ovakvih knjiga kao što je ova D-r Nikole Stojanovića.
Dok su ovih dana, za maturske ispite razišli se izaslanici ministarstva na sve strane, i iz svih krajeva, u slovenačke gimnazije morali su se poslati samo Slovenci, i samo iz onih uskih školskih granica. Hoće da budu zaseban svet koji nas kritikuje i koji je uvek u pozi pregovorača kod zelenog. stola. I naivno je u njegovom stanovištu samo jedno: da ne računa s tim da će i na našoj strani jednom doći do istog stanovišta.Po našem mišljenju uzimanje takvog stanovišta neizbežno je, i situacija za njega već je došla. To je, u našem shvatanju, dvanaesti čas i polazna tačka. Potreba jednog čisto srpskog gledišta, na stvari, srpskog egoizma, i skretanja saosećajnog i nadzemaljskog raspravljanja stvari, na realna gledišta i stanovišta, u skladu sa interesima srpstva. Inače, trajaće i dalje, ova dosadna komedija i završiće se još jednom kao srpska tragedija.
Treba li reći da je isti odnos, već petnaest godina između našeg i zagrebačkog stanovišta? I da bi i u toj diskusiji svu situaciju izmenila kad bi se pojavila politika koja bi bila ni malo nametljiva, ni malo nasilna, ali čisto srpska.
Sa strane srpstva , na stranu žrtve u srbijanskim ratovima, i lagerima, podnesene su žrtve, po našem skromnom mišljenju mnogo realnije nego što je dala poštovana druga strana. Koji su ti amblemi koji se mogu u znaku godine 1918. porediti sa amblemima srbijanske države, vojničkim zastavama, imenom, trobojkom, političkom situacijom međunarodnom i ekonomskom situacijom ugledom Srbije, i što nije manje duhovnim i moralnim kapitalom srpstva iz naših krajeva. Za ovih petnaest godina jugoslovenskog bridža, srpska je strana, po našem mišljenju, ona koje je stalno gubila, popuštala, crvenela, bila naivna, živela od obećanja (ludom radovanja) i koja je u diskusijama kritikovana, od koje se tražilo sve, a kojoj se nije davalo ništa.
Po našem skromnom, možda pogrešnom, ali određenom mišljenju rešenje je u tome da se stvari okrenute tumbe vrate na svoja mesta. Cela ova diskusija, samo je dotle opasna dok se ne vodi sa realnog stanovišta. Treba priznati sve što poštovana druga strana traži, ali najzad dozvoliti da.se čuje i ono što bi tražili mi. Kad kažem mi, mislim Srbi.
Jer po našem, možda, pogrešnom, ali jasnom shvatanju, stvari bi trebale da stoje baš obrnuto nego što stoje. Mi bi trebali da smo u pozi egoista, a ne oni, mi bi trebali da se vajkamo, a ne oni, mi bi trebali -s dana u dan da određujemo. cenu za ono što smo izgubili i dali, a ne oni koji su malo uneli sem obmana, majstorskih samoobmana za koje smo mi sad krivi.
Po našem shvatanju ova igra naša nije fer, jer je ubrzano i užurbano brisano sve što je bilo srpsko dok se sa poštovane druge strane operiše stalno autonomijama, separatizmom i zahtevima. Postavimo ih i mi! Bez jugoslovenstva, savremenih parola države i ekonomije i socijalnih potreba, prema slovenačkim i hrvatskim parolama, hrvatske kulture, hrvatskog mora, narodnog i državnog individualiteta itd.
Vratimo se i mi Srbiji!
Po našem mišljenju najbrži put ka jednoj novoj normalizaciji jugoslovenskih političkih problema mogao bi biti zbilja u ekonomskom i socijalnom napretku, na plemenske probleme bez obzira, ali s druge strane i u skidanju te okupatorske atmosfere sa srpstva.
Dok sa jedne strane svaki problem postavlja se u znaku slovenštine i hrvatstva, sa druge strane zabranjeno je gledati ga sa srpskog stanovišta. To nije fer.
Ako na primer slovenački P.E.N. klub traži izbacivanje iz udžbenika svih neslovenačkih tekstova, ja bih na to pristao. Pod uslovom da se pristane na izbacivanje nesrpskih tekstova iz svih udžbenika gde god se srpski i govori.
I slično.
Moji protivnici kažu da ja laskam Srbijancima. Nek oni govore šta hoće. Ja osećam da sam se vratio, posle nekoliko vekova, posle petnaest godina gorkih samoobmana, ne Srbijancima, nego Srbima, srpstvu i meni se stomak prevrće i pri samoj pomisli da je dugi niz Cernjanskih i Putnika, moja porodica kao i ja, od detinjstva propatila, rad koga? Radi ovih i ovakvih zar, iz Ljubljane i Zagreba?
Nek budem danas jedini ali sam uveren da će nas skoro biti milijonima koji će reći: sve je to lepo i krasno, i čast svakome, ali ostavimo se nebuloza. Pogledajmo kako stvari stoje sa čisto srpskog interesa.
Miloš Crnjanski
