Моје поновно откривање Достојевског траје већ неко време. Први пут сам књигу „Зли дуси“ читао као тинејџер. Тада ми је све деловало као мрачна политичка алегорија — роман о завереницима, идеолозима и оних неколико који су, зарад апстрактних идеја, спремни да спале цео свет.
Данас, са више година и искуства, та књига ми изгледа као нешто много више: као студија болести духа, као оглед о томе шта се дешава када човек изгуби своје морално средиште.
Преводи и нијансе смисла
Занимљиво је како сам на овом поновном читању приметио колико сам се везао за сам наслов. У енглеском се он колеба између The Devils, The Demons и The Possessed — сваки доноси другачији нагласак.
Први звучи као алузија на зло у човековој природи, други на демонску снагу идеја које могу обузети разум, док трећи, The Possessed, носи готово библијску слику опседнутости. Ми у српском имамо срећу да је „Зли дуси“ наслов који држи све те слојеве: и зло, и демонско, и опседнуто.
Роман као политичка дијагноза
Када се књига појавила 1872. године, многи су је видели као сатиру на рачун руске револуционарне омладине. Али Фјодор Достојевски није био само сведок једног политичког тренутка — он је интуитивно осетио нешто дубље, нешто што ће касније обележити читав 20. век: како се идеја, када се одвоји од људског, претвара у оружје.
Ликови као што су Ставрогин, Вергински или Пјотр Верховенски нису само фанатици — они су метафора духовне празнине у коју човек упада када изгуби Бога, савест и меру.
Повратак у време када је све горело
Читајући ово ремек дело Достојевског данас, имам осећај да се крећем кроз лавиринт страсти, цинизма и идеолошке хистерије који су застрашујуће блиски нашем времену. Достојевски је предвидео тип човека који ће касније постати архетип тоталитарних епоха: интелектуалац без вере, моралиста без морала, револуционар без љубави.
Можда управо зато овај роман делује живље него икад. Његови „ Зли дуси“ нису остали у XIX веку — они се јављају сваки пут када нека идеја постане важнија од човека, када се поништи индивидуално лице у име неке „више правде“.
У том смислу, „Зли дуси“ су мање историјски роман, а више духовни барометар једног света који је већ тада почињао да губи тло под ногама.
Повратак класицима као морални чин
Поновно читање Фјодора Достојевског није само књижевни ужитак — то је, у суштини, морални чин, а слободно бих рекао и обавеза сваког човека који размишља мало даље од анималних порива и јефтине забаве.
У времену у којем се све релативизује, његови романи подсећају нас да без унутрашње истине нема ни слободе, ни љубави, ни уметности, а ни културе, која је есенција човечанства, поготово у данашње време где је све релативизовано.
Можда је зато управо „Зли дуси“ књига коју вреди читати сваких неколико деценија, јер нас сваки пут затекне другачије — али нас увек погоди у исто место: у савест.
