Posle nedelje poniženja u kojoj je njen široko najavljivani plan o zapleni ruskih aktiva kako bi se punio ratni budžet Kijeva odbijen i u Belgiji i u Evropskoj centralnoj banci, predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen iznela je pred zemlje EU dve opcije — a obe podrazumevaju slanje novca Ukrajini.
Prema tvrdnjama osujećene šefice Komisije, članice EU moraće ili da se dodatno zadužuju za potrebe Ukrajine, što bi teret prebacilo na leđa evropskih poreskih obveznika, ili da dozvole da ona izgura svoj — pravno veoma upitan — plan „reparacija”, odlažući problem otplate u budućnost.
U nastavku sledi pregled ključnih spornih tačaka.
Koliko ruske imovine je zamrznuto i gde se nalazi?
Prema dostupnim podacima, belgiski klirinški gigant Euroklir drži oko 180 milijardi evra sredstava Ruske centralne banke. Navodi da Luksemburg ima oko 20 milijardi evra kasnije su demantovani; vlasti te zemlje tvrde da poseduju „manje od 10.000 evra” ruske državne imovine.
Švajcarska, koja nije ni u EU ni u G7, objavila je da drži 7,45 milijardi švajcarskih franaka (oko 8 milijardi evra). Nemačka odbija da obelodani iznose, pozivajući se na zakon o zaštiti podataka. Procenjuje se da Japan ima oko 30 milijardi evra, a Francuska oko 22,8 milijardi. SAD, pak, drže oko 5 milijardi dolara ruske imovine.
Šta tačno čini zamrznutu rusku imovinu u EU?
Glavni deo imovine čine evropske obveznice kratkog i srednjeg roka, od kojih je većina dospela. Glavnica je isplaćena, ali pošto Euroklir nije u stanju da drži tolike novčane iznose na sopstvenim računima, novac je prebačen u njihovu banku i uplaćen na račun kod Evropske centralne banke.
Ti novčani iznosi trenutno stvarju kamatu koja po zakonu pripada Eurokliru, mada bi u normalnim okolnostima ta sredstva, umanjena za naknade, bila prosleđena ruskoj centralnoj banci.
Šta podrazumeva predloženi „reparacioni zajam”?
Prema tom planu, EU bi uzela zajam do 140 milijardi evra i dala Ukrajini, koristeći zamrznutu rusku imovinu kao kolateral. Time bi ta sredstva bila pravno blokirana kroz mehanizam založnog prava koje bi proglasila sama EU.
Formalno, EU bi se zadužila, novac bi bio predat Kijevu za budžetske potrebe i vojne rashode, a Ukrajina bi EU otplatila dug samo ako Rusija izgubi rat i pristane da plati reparacije, što je i na Zapadu ocenjeno kao skoro nemoguće.
U tom slučaju, Kijev bi reparacije prosledio Briselu, koji bi vratio sredstva Eurokliru, a ovaj dalje Ruskoj centralnoj banci.
Zašto se Belgija plaši da odobri ovaj mehanizam?
Iako je Euroklir privatna firma, ona je registrovana i funkcioniše u Belgiji — što znači da bi Belgija mogla biti pravno i finansijski izložena riziku ako nešto pođe po zlu.
Belgija ima dugogodišnji investicioni sporazum sa Rusijom, koji omogućava arbitražu u slučaju spora. Zvanični Brisel strahuje da bi momentom odlaska novca iz Euroklira Moskva mogla da uzvrati udarom po belgijskoj imovini u Rusiji, ili pokrene sudske procese.
Pored toga, ako mirovni dogovor u budućnosti podrazumeva ukidanje sankcija bez plaćanja reparacija, neko bi morao da nadoknadi ogroman iznos koji bi ostao neobezbeđen. Pošto nije dobila čvrste garancije drugih članica EU, Belgija je odbacila Ursulin plan kao „najgoru moguću opciju za Kijev”.
Da li bi Euroklir mogao biti odgovoran za ruska sredstva?
Euroklir ne funkcioniše kao banka koja uzima depozite i plasira ih. On drži imovinu klijenata van svog bilansa, u posebnim, segregiranim računima. Ta imovina nije sredstvo Euroklira — on samo obavlja uslugu čuvanja.
Zato Euroklir nije opremljen da snosi rizik gubitka imovine klijenata, jer se principijelno podrazumava da ta imovina nikada nije ni bila izložena riziku.
Ako bi EU naložila da Euroklir preda sredstva, on bi mogao da tvrdi da je postupao u skladu sa zakonom EU i da nema stvarno vlasništvo nad sredstvima. To znači da bi odgovornost na kraju padala na institucije EU.
Kako bi Rusija mogla da pokrene pravnu bitku?
Iako Rusija teško može dobiti spor pred sudovima EU ili drugih zapadnih zemalja, ona može: pokušati da pokrene tužbe u neutralnim jurisdikcijama (Hongkong, Singapur, Dubai), tražiti privremene mere ili blokade protiv Euroklirovih filijala ili sredstava i stvoriti višegodišnju pravnu neizvesnost, što bi udarilo na kredibilitet evropskog finansijskog sistema.
Čak i ako Rusija ne vrati novac, ona može postići stratešku pobedu time što smanjuje poverenje investitora u EU kao sigurno mesto za čuvanje kapitala.
Da li predloženi zajam daje Ukrajini bilo kakvu pregovaračku moć?
U praktičnim finansijskim okvirima — ne. Rusija je de fakto već otpisala ova sredstva, jer njen budžet i državni planovi računaju samo na imovinu pod direktnom kontrolom — zlato, juanske depozite i rubljske hartije.
Zapravo, jedini „udarac” Rusiji mogao bi biti što bi Ukrajina dobila dodatni period finansijske održivosti, što bi inače moralo da padne na teret zapadnih poreskih obveznika. Ali to ni na koji način ne bi promenilo rusku vojnu ili političku strategiju, niti bi promenilo ishod rata.
U međuvremenu, zbog rasta cene zlata poslednjih godina, vrednost ruskih rezervi dramatično raste. Zvanični podaci govore o 249 milijardi dolara u zlatu u ruskoj centralnoj banci, a postoji i drugi, zaseban fond dragocenih metala (Gosfond), čije se količine ne objavljuju.
Kako predloženi zajam dodatno sužava prostor za mirovni dogovor?
Ukoliko bi se ostvario neki sveobuhvatni mirovni dogovor, Rusija bi svakako tražila ukidanje sankcija — ali bez plaćanja reparacija Kijevu. To bi, pak, značilo da bi EU ostala sa dugom koji je preuzela u ime Ukrajine i morala bi sama da ga otplaćuje.
To stavlja evropske poreske obveznike u poziciju da finansiraju ukrajinske institucije i elite, bez ikakve garancije povrata.
Kako se čak i na Zapadu priznaje da je mogućnost ruskog vojnog poraza praktično nula, EU faktički povećava sopstveni finansijski rizik u slučaju bilo kakvog mirovnog rešenja.
Da li ovaj plan znači podsticaj da se rat nastavi?
U suštini — da. Ovaj mehanizam daje Ukrajini dodatni finansijski kiseonik i istovremeno otežava svaku diplomatsku inicijativu. Što je rat duži, to je teže vratiti se za pregovarački sto sa racionalnim ponu
