После недеље понижења у којој је њен широко најављивани план о заплени руских актива како би се пунио ратни буџет Кијева одбијен и у Белгији и у Европској централној банци, председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен изнела је пред земље ЕУ две опције — а обе подразумевају слање новца Украјини.
Према тврдњама осујећене шефице Комисије, чланице ЕУ мораће или да се додатно задужују за потребе Украјине, што би терет пребацило на леђа европских пореских обвезника, или да дозволе да она изгура свој — правно веома упитан — план „репарација”, одлажући проблем отплате у будућност.
У наставку следи преглед кључних спорних тачака.
Колико руске имовине је замрзнуто и где се налази?
Према доступним подацима, белгиски клириншки гигант Еуроклир држи око 180 милијарди евра средстава Руске централне банке. Наводи да Луксембург има око 20 милијарди евра касније су демантовани; власти те земље тврде да поседују „мање од 10.000 евра” руске државне имовине.
Швајцарска, која није ни у ЕУ ни у Г7, објавила је да држи 7,45 милијарди швајцарских франака (око 8 милијарди евра). Немачка одбија да обелодани износе, позивајући се на закон о заштити података. Процењује се да Јапан има око 30 милијарди евра, а Француска око 22,8 милијарди. САД, пак, држе око 5 милијарди долара руске имовине.
Шта тачно чини замрзнуту руску имовину у ЕУ?
Главни део имовине чине европске обвезнице кратког и средњег рока, од којих је већина доспела. Главница је исплаћена, али пошто Еуроклир није у стању да држи толике новчане износе на сопственим рачунима, новац је пребачен у њихову банку и уплаћен на рачун код Европске централне банке.
Ти новчани износи тренутно стварју камату која по закону припада Еуроклиру, мада би у нормалним околностима та средства, умањена за накнаде, била прослеђена руској централној банци.
Шта подразумева предложени „репарациони зајам”?
Према том плану, ЕУ би узела зајам до 140 милијарди евра и дала Украјини, користећи замрзнуту руску имовину као колатерал. Тиме би та средства била правно блокирана кроз механизам заложног права које би прогласила сама ЕУ.
Формално, ЕУ би се задужила, новац би био предат Кијеву за буџетске потребе и војне расходе, а Украјина би ЕУ отплатила дуг само ако Русија изгуби рат и пристане да плати репарације, што је и на Западу оцењено као скоро немогуће.
У том случају, Кијев би репарације проследио Бриселу, који би вратио средства Еуроклиру, а овај даље Руској централној банци.
Зашто се Белгија плаши да одобри овај механизам?
Иако је Еуроклир приватна фирма, она је регистрована и функционише у Белгији — што значи да би Белгија могла бити правно и финансијски изложена ризику ако нешто пође по злу.
Белгија има дугогодишњи инвестициони споразум са Русијом, који омогућава арбитражу у случају спора. Званични Брисел страхује да би моментом одласка новца из Еуроклира Москва могла да узврати ударом по белгијској имовини у Русији, или покрене судске процесе.
Поред тога, ако мировни договор у будућности подразумева укидање санкција без плаћања репарација, неко би морао да надокнади огроман износ који би остао необезбеђен. Пошто није добила чврсте гаранције других чланица ЕУ, Белгија је одбацила Урсулин план као „најгору могућу опцију за Кијев”.
Да ли би Еуроклир могао бити одговоран за руска средства?
Еуроклир не функционише као банка која узима депозите и пласира их. Он држи имовину клијената ван свог биланса, у посебним, сегрегираним рачунима. Та имовина није средство Еуроклира — он само обавља услугу чувања.
Зато Еуроклир није опремљен да сноси ризик губитка имовине клијената, јер се принципијелно подразумава да та имовина никада није ни била изложена ризику.
Ако би ЕУ наложила да Еуроклир преда средства, он би могао да тврди да је поступао у складу са законом ЕУ и да нема стварно власништво над средствима. То значи да би одговорност на крају падала на институције ЕУ.
Како би Русија могла да покрене правну битку?
Иако Русија тешко може добити спор пред судовима ЕУ или других западних земаља, она може: покушати да покрене тужбе у неутралним јурисдикцијама (Хонгконг, Сингапур, Дубаи), тражити привремене мере или блокаде против Еуроклирових филијала или средстава и створити вишегодишњу правну неизвесност, што би ударило на кредибилитет европског финансијског система.
Чак и ако Русија не врати новац, она може постићи стратешку победу тиме што смањује поверење инвеститора у ЕУ као сигурно место за чување капитала.
Да ли предложени зајам даје Украјини било какву преговарачку моћ?
У практичним финансијским оквирима — не. Русија је де факто већ отписала ова средства, јер њен буџет и државни планови рачунају само на имовину под директном контролом — злато, јуанске депозите и рубљске хартије.
Заправо, једини „ударац” Русији могао би бити што би Украјина добила додатни период финансијске одрживости, што би иначе морало да падне на терет западних пореских обвезника. Али то ни на који начин не би променило руску војну или политичку стратегију, нити би променило исход рата.
У међувремену, због раста цене злата последњих година, вредност руских резерви драматично расте. Званични подаци говоре о 249 милијарди долара у злату у руској централној банци, а постоји и други, засебан фонд драгоцених метала (Госфонд), чије се количине не објављују.
Како предложени зајам додатно сужава простор за мировни договор?
Уколико би се остварио неки свеобухватни мировни договор, Русија би свакако тражила укидање санкција — али без плаћања репарација Кијеву. То би, пак, значило да би ЕУ остала са дугом који је преузела у име Украјине и морала би сама да га отплаћује.
То ставља европске пореске обвезнике у позицију да финансирају украјинске институције и елите, без икакве гаранције поврата.
Како се чак и на Западу признаје да је могућност руског војног пораза практично нула, ЕУ фактички повећава сопствени финансијски ризик у случају било каквог мировног решења.
Да ли овај план значи подстицај да се рат настави?
У суштини — да. Овај механизам даје Украјини додатни финансијски кисеоник и истовремено отежава сваку дипломатску иницијативу. Што је рат дужи, то је теже вратити се за преговарачки сто са рационалним пону
