U svojim Asketskim Omilijama, sveti Isak Sirin nas podseća da iskušenja greha pogađaju sve ljude, čak i „savršene“. Citirajući svetog Makarija Aleksandrijskog, sveti Isak kaže da je naše unutrašnje stanje prilično nalik vremenu. „Hladno je, a ubrzo zatim i vrućina, a zatim možda i grad, i nakon toga lepo vreme.“
Mislim da će nekima od nas ovo biti šokantno, da se čak i savršeno iskustvo menja u njihovom unutrašnjem stanju. Za duhovnog početnika postoji tendencija da misli da, ako se hrabro odupire iskušenju, na kraju više neće biti u iskušenju. Ali to nije slučaj, kažu nam sveti Isak i sveti Makarije. Iskušenje dolazi i odlazi, poput posetioca (up. 2. Samuelova / 2 Carstvo 12: 4). Kao i vreme, naš um se „odjednom okreće od svog mirnog raspoloženja u mutnu zbunjenost bez ikakvog neposrednog razloga i ulazi u veliku i neizrecivu opasnost (da padne u greh)“. Mi početnici lako možemo pasti u očaj jer u svom životu očekujemo nešto „uzvišenije od borbe“. Zaboravljamo da je naš poziv borba na bojnom polju sopstvene duše.
Svakako, ako se ne odupremo iskušenju, lakše padamo u greh. Ako namerno ispunimo svoj um slikama i mislima koje uzburkavaju naše strasti, takve strasti će nam dominirati. Na primer, ako namerno gledam pornografiju ili ako namerno čitam stvari za koje znam da će me naljutiti, ne mogu da se žalim Bogu što sam neprestano požudan ili besan. To je kao da se selite na Arktik i žalite se da je stalno tako nesnosno hladno. Šta ste očekivali?
Ali ako pokušamo da se odupremo iskušenju, ubrzo otkrivamo da je to mnogo teže nego što smo očekivali – poput onog koji kaže da može da prestane da puši, pije ili kocka kad god poželi. Prava borba je u tome što želimo da se zaustavimo i ne vratimo nazad. Srca su nam nestalna, a umovi slabi: „čak i ako nisu nemarni ili mlitavi; jer iako,“ kaže sveti Isak, „oni poštuju pravu disciplinu, dešavaju se padovi koji su suprotni cilju njihove volje“. Zbog toga mudar i iskusan čovek u duhovnom životu razume i ne očajava. Ali, počinje ponovo. Iste duhovne discipline koje su donele olakšanje u prošlosti ponovo će doneti olakšanje. Vraćamo se sa poniznošću na početak.
Zašto je to tako? Zašto naše strasti jednostavno ne nestanu ako ih ne želimo? Zašto nam Bog dopušta da se borimo? Sveti Isak kaže da će nam se svakodnevna iskušenja dešavati sve do naše smrti: „sad je ratovanje, sada nam u pomoć dolazi milost; ponekad se duša nađe u oluji i nasilni talasi se dignu protiv nje, a onda se dogodi promena, blagodat zasenjuje čoveka i ispunjava njegovo srce radošću i mirom od Boga, a čedne i spokojne misli (su u njegovom umu) “. Ovo je tajni rat svih hrišćana. Ovo je duhovno ratovanje. I ovako prihvatamo Hrista, i biramo nebo, i volimo Boga iznova i iznova svakog sata, svakog dana.
Mi smo ljudi, a ne anđeli ili demoni. Dok su anđeli i demoni izabrali jednom i zauvek su vezani svojim izborom, ljudska bića, sve dok su na ovom svetu, biraju svakodnevno, svakodnevno uzimaju svoj krst, svakodnevno umiru i tako slede Hrista putem: korak po korak, od trenutka do trenutka. Hrišćanski život je kao šetnja. Mi sledimo Hrista. Koračamo Njegovim putem.
Iskusni Hristov vojnik, kaže nam sveti Isak, nije ni hvalisav kada mu je srce u miru, niti očajan kada mu je duša u previranju: „Ako se dogodi da nakon što primimo te čedne i nežne misli, trpimo napad, ne budimo tužni i očajni. I takođe, nemojmo se hvaliti tokom perioda mirovanja, već u vreme radosti očekujmo nevolju“.
Rekavši da ne bi trebalo da očajavamo kada nas iskušenja napadaju, to ne znači da ne treba da ustanemo protiv njih i odupremo im se. Ne smatrajmo grešne pomisli prirodnim, pa čak ni sopstvenim. Misli koje nas napadaju su poput vremena. Iako ne mogu da zaustavim kišu, mogu da stavim kapu. Mogu se odupreti hladnoći oblačenjem ili vežbanjem. U mislima se mogu okrenuti Hristu, govoreći reči „Gospode Isuse Hriste, pomiluj me!“ (iznova i iznova). Možda neću moći da zaustavim oluju, ali se mogu sakriti pod zaklonom Njegovih krila.
Tako postajemo vojnici nebeskog kralja. Naše ratovanje nije sa mesom i krvlju. Naš neprijatelj nije neko izvan nas samih. Naš neprijatelj je duh, duh ovog doba; a bojno polje je naš sopstveni um, naše srce, naša sopstvena volja.
otac Majkl Gilis (sveštenik u Antiohijskoj pravoslavnoj crkvi, Kanada)
Za Fondaciju Prijatelj Božiji preveo: Nikola Životin
